ја бацам поглед у минуло доба,
и питам савест: је ли мирна она
пред вечним мраком отворена гроба?
Могући пламен племенитих страсти
коме је богу на жртвеник дала?
Је л' жива вера, је ли пала нада
у мору људских клевета и зала?
А савест мени: "Не плашим се смрти,
ја мирно идем у пределе мрака:
жива је вера у општега оца,
и нада моја силна је и јака.
За љубав мира ближњих око тебе,
мирна и строга, из твојих сам груди
небеску твоју љубав одагнала,
не траЖећ хвале од ближњих, од људи.
Убијен тугом кад си готов био
проклети вољу промисла и моју,
ја сам мудрошћу окрепити знала
за нове жртве болну душу твоју.
И ти си онда, сузом обливене,
љубави рајској своје жице дао...
Певô си љубав чисту и невину,
мада си у њој само тугу знао!
Ја сам у срцу подстицала твоме
божански огањ, који душу грије –
венац те зато није украшавô,
ал' те ни подсмех колебао није.
Тирани нису твоје хвале чули,
а сатрапима си пљунуо у лице,
спокојан буди ако самрт хтедне
на лири твојој да покида жице.
Дух твоје драге међ' звездама горе,
кад оставите прах свој у долини,
са духом твојим стопиће се благо,
ко један уздах, као звук једини."
(1887)
