Замириши бар понекад усред града.
Нек у тебе слете птице преплашене,
И сад сањај детињство ко некада.
Препун рана, препун чуда и недаћа
Воли смерно све што живи око тебе!
Ти си оно давно дете преплашено
У ком смрзла четинарска шума зебе.
Нико више не разуме шта је теби.
Ране имаш и на души и на уму.
Кад ти хладно иако си предалеко
Завлачиш се у ту давну смрзлу шуму.
Не разумеш шта те мами, шта те вуче
У поднева треперава, светла, сјајна.
Немиран си јер јој хладно па је ушла
У то твоје тело шума завичајна.
