Наоколо све почива,
Само вода са жубором
Са камена што се слива,
Само што се кашто петли,
Само клепка што се чује,
Само с' онде малко светли,
Јер се данак приближује.
Бела зора већ је туна,
Јоште путник један — глај!
Поред стене, поред жбуна
На врлетни стиже крај.
Како стиже, сунце грану,
Светли с' гора и долина,
А путнику душа плану,
Па закликта од милина:
„Ој сунашце што разгониш
Пусте ноћи силне таме,
Ој ти небо штоно рониш
Росне своје сузе на ме,
Ој ти горо штоно гајиш
Миле песме, миле тице,
Ој ливадо што се сјајиш
Пуна росе и травице —
Доло, стадо, јањци драги,
Вруло, цвеће мирисаво,
Мили ветре, ветре благи,
Ој изворе, здраво, здраво!
Здраво и ти, момо, туди,
Да дивна си, селе пуста,
Оди амо, од' на груди,
Да т' пољуби браца уста.“
(1843, нов.)
