slike pesnika

Рајнер Марија Рилке – СМРТ ВОЉЕНЕ

rajner marija rilke smrt voljene
О смрти је знао оно што и сви:
да нас узима и односи у мук,  
кад се она, а скупа недељиви,
нестајући из вида уз нем призвук

винула до у непознате сенке,
кад осетивши да им ко арија 
њини смех месечине девичанске,
као у магли, изнад свода прија,

ороди се тад са сенима душа,
ко да се кроз њу са сваком познаје;
допусти да с осталим прича траје

и у неверици назва ту површ 
идиличном, благородном и вечном –
беше за њена стопала доличном.

Написано између 22. 8. и 5. 9. 1907. године у Паризу

С немачког превела Милена Ћировић
slike pesnika

Десанка Максимовић – УМИРАЊЕ СРЦА

desanka maksimovic umiranje srca
Спусти главу где је моје срце било:
тишину слушај како ту дозрева,
без пролетњега буктања и врева,
бег огња јесењег што гуши се од плача.
Свечано моје срце догорева 
као огромна и страшна ломача.

Спусти главу где је моје срце било
и слушај како полако згара,
без високога пламена, без дима;
али жара, као зверске очи врелог жара 
више него у кључалом срцу земље
у њему има.

И свака жишка, као усијани драги камен,
згара без пепела и без угарака,
огњевима што све за собом ниште. 
Спусти главу где је моје срце било,
сијају ми груди из сутонског мрака
свечано као зимско поноћно огњиште.

Није сваком срцу дано
да згори тако до последње труни, 
да умирући буде усијано,
комадићем сваким да светли
као звезда кад се круни.

Спусти главу где је моје срце било.
Остати од њега неће ништа 
кад се здроби,
ни пухор чак неће залебдети бели.
Тишина дивна и страшна биће
као у соби
одакле су мртве изнели.
slike pesnika

Милан Ракић – СТАРОСТ

milan rakic starost
I
У вечерњој магли пред нама се пружа
Пусто црно поље, и убого село;
Непомично на њивама жито зрело;
Зраком струји мирис дивљих белих ружа…

Ћути мрка шума борова у тами,
И природа цела ћути. Ноћ се хвата.
Нечујно пролећу задоцнела јата.
А ми, као двоје сирочади, сами,

У свежој тишини природе и ноћи
Осећамо јасно, са тугом и стравом,
Да у нашој души нема више моћи,
Да устрепти силно пред лепотом правом.

То долазе, драга, све ближе и ближе
Нечекани дани немоћи и беде,
Све се чежње гасе и све страсти бледе,
И ко неман старост пре времена стиже.

– Да, драга, старост пре времена стиже,
С поворком црном недуга у мана,
Не осећамо ни сласти ни гриже,
Ни свежи полет из младићких дана.

Сва нам је старо, све позната тема,
Нестала љубав спрам нових открића,
У души нашој више места нема
За нов утисак од ствари и бића.

И сва природа и њезина блага,
И све вештине што човеку годе,
Кроз душу нашу пролазе, без трага,
Ко тамне сенке преко мутне воде.

И тако редом, тако сваког часа,
Ми млади старци најновијег доба,
Падамо, рано изнурена раса
И умрећемо сасвим, јоше пре гроба…


II
Ја знам да мени Господ неће дати
Старост дубоку, нит поред мене
Свечано проћи и људи и жене,
Златне ми свадбе сталожени свати.

Живот ће проћи ко тренутне пене,
Маћија некад а некада мати,
Напречац ће, у напону, да свене,
И шта је старост никад нећу знати.

А ја бих хтео да у старе дане
Поновим чедност младићку, и ране
Негдашње чежње при месецу бледу;

Да милујем, као некад, уз исте
Покрете чедне и нагоне чисте,
Старачком руком косу твоју седу…
slike pesnika

Раде Драинац – КИШНА ПТИЦА

rade drainac kisna ptica
Све што се данима и ноћима у ме уткива и слаже,
Што кошавом струји кроз крвоток и поре,
Не би могло ни онда да се искаже,
Таман да сву душу изнесем изнад горе,
На сушење…
И тада би неко врење,
Можда ветрова или светлости,
Прострујало мноме као жуборење
И језиво би, огољене, на земљи зашкрипале моје кости.

О када би било могуће покупити сва комадања
Иза заборављених корака
И до Сиријуса, високо, направити човека од сања,
Била би то чудовишна кишна птица
Што лети испред облака,
Уклета и сама.
slike pesnika

Војислав Илић – ОПОМЕНА

vojislav ilic opomena
О, свенуће кратко миље – слађано,
И престаће бурно доба млађано,
Кô звук песме, што се хори весело,
Или цвеће, што је давно увело.

Зашто стрепиш, мила моја грлице,
И обараш сјајне очи, звездице?
Што румениш – кад ти песма лагана
Зажубори бајно име – драгана!

Ах, победи срца твога страх и стид,
Веселији, слободнији узми вид:
Јер је љубав тако слатка, пламена,
А младост је врло кратка времена.

И кад свене бурно доба млађано,
Тек сећање заостаје слађано,
Што нам буди хладне груди весело,
И жубори као цвеће увело…

Новембар, 1881.
slike pesnika

Жељка Аврић – СОНЕТ ПОГРЕШНОМ ПУТУ

zeljka avric sonet pogresnom putu
једном сам кренуо некуд
и никад стигао нисам 
залутах у овом веку
на страници летописа 
 
ишао правим сам смером
кад се из приче изгубих 
сумњама вођен и вером
у све што жеђах и љубих

коцкао сам се са собом
за друго нисам ни знао 
био господар и робом
погрешнима припадао 

тражећи целога века
у себи правог човека 

Из збирке сонета Сушти (2022)
slike pesnika

Жељка Аврић – САМОТНИ СОНЕТ

zeljka avric samotni sonet
Утонем у њу кô да је љуљашка; 
топло наручје, удобна ложница.
Врашка самица и стална вртешка –
када слобода постане тамница. 

Заведе ме и опчини. Расточи. 
Стрелом тишине расцепи чекање.
Уђе у дисање, надражи очи,
ослушкујем јој шапат, церекање...

То цео свет је, круг, у којем неко 
ми треба сад, за рат и мир, у двоје. 
За сутра...? Сутра је тако далеко
 
а самовање, изгледа, писано је...
Бура у мени, тихост око мене –
јер свуд су сећања и успомене. 

Из збирке сонета Сушти (2022)
slike pesnika

Жељка Аврић – СОНЕТ НЕМОМ ГОВОРУ

zeljka avric sonet nemom govoru
Ћутимо сами а много нас има.
Гасимо се немо и не јадамо. 
Тако ћутећи, налик духовима,
одавно смо мртви, а то не знамо. 

Пали у ћутњу као да смо с ума.
Играмо ћутке и мучимо, мучно. 
И није нам доста тог опијума,
из приче нагло заћутимо бучно.

И чини се да ћутање је красно,
јер речи трују, свађају и секу;
не слутећи како уме опасно

да усковитла буру у човеку.
Од мисли које језиком протутње,
речитија је та силина ћутње.

Из збирке сонета Сушти (2022)
slike pesnika

Жељка Аврић – СОНЕТ СВЕТЛОСТИ

zeljka avric sonet sonet svetlosti
Дрхти жишка, заискри свитац; кап
по кап се сунца проспе стидљиво.
И одједном се сручи цео слап – 
у блиставом си а невидљивом. 

Кад заспи стрепња, трепери нешто 
налик на наду, очекивање. 
Обаспе нас, штедро и невешто,
као изненадно даривање.

Не знам откуд тог сјаја, где води,
у шта ће бити оваплоћено?
Можда засенчи ил' препороди 

све што је жуђено па кроћено.
Тиха ће радост свет позлатити
и све у светлост преобратити.

Из збирке сонета Сушти (2022)
slike pesnika

Жељка Аврић – СОНЕТ НЕЧИСТОЈ САВЕСТИ

zeljka avric sonet o necistoj savesti
Пробуђена у глуви сат, 
сручи се у слепо око.
У мозак туче као млат,
ножем у срце, дубоко!

Сећањима  незвани гост – 
страшило за ноћне птице.
Запрепасти нас бестидност 
тог осећаја кривице.

Слабима злодух опасни. 
Дугог кајања претеча.
Сапутник ноћи бесаних

од гризодушја и плача.
О прођи нас се, савести!
Тешко ћеш, грешне, завести.

Из збирке сонета Сушти (2022)
slike pesnika

Жељка Аврић – СОНЕТ О СМЕХУ

zeljka avric sonet o smehu
Стидљиво промине испод 
ока, сунцем наоружан. 
Чудом се искриви изрод,
постане заразан, кужан.

Згрчен у врисак, писак, рев,
загрцнут коском, шљивом; 
повампирен грохотан пев
животу и свему живом!

Подсмехом се подлукави 
и склупча кô змијска чека.
Кикотом нас затупави,

попут кловна зацерека;
док се од себе најјаче,
над нама сам – не расплаче.

Из збирке сонета Сушти (2022)
slike pesnika

Жељка Аврић – СОНЕТ ТРЕНУТКА

zeljka avric sonet trenutka
Да ли је бљеснула искра
или се јавио гласак, 
очајном засјала жишка, 
муком проломио прасак?

Сећање распара просев,
некад чезнутљив, у грижњи. 
Зеницом промине одсев,
када нас напусте ближњи.

Трежњења нам, пијанства;
узнесени и брисани,
па сва открића, тајанства, 

јесу и биће писани - 
тренуци пропасти, части!
И ми - у страсти, у страсти...

Из збирке сонета Сушти (2022)
slike pesnika

Жељка Аврић – СОНЕТ О ПРОЛАЗНОСТИ

zeljka avric sonet o prolaznosti
Шта нам је сутра чинити
када коначност засени
неповрате баштинити
од самих себе спасени

Па се у нама бешћутним
безвидни страх животвори
да нас заборав окрутни 
у ништину не сатвори

Јер сви ћемо отпловити 
чим Старац чун свој усидри 
у предео магловити
заточени у клепсидри 

Пре но се у прах одметнем
у Реч ћу да се прометнем

Из збирке сонета Сушти (2022)
slike pesnika

Жељка Аврић – СОНЕТ СЛИЧНОМЕ

zeljka avric sonet slicnome
Стани у стопе, прислони длан уз длан.
Под кожу зађи, удахни дубоко, 
па буди немир и чедно бестидан,
кад у себе погледаш мојим оком. 

Где год да скриваш се, обриси моји 
те обгрле, па гладно, за трагом ходим.
Зачетог, по свом ме лику искроји 
невиђен брат, још у плодовој води.

Корака пун видик. Далеко гледам...
У огледалу ми одраз напукао;
па се у теби немо исповедам

а ти се, у мене, преобукао...
Шта смо? Клетва, усуд? Чији гласови? 
Фалсети, басови... срп и класови. 

Из збирке сонета Сушти (2022)
slike pesnika

Жељка Аврић – БЕЗИМЕНИ СОНЕТ

zeljka avric bezimeni sonet
Док је капала киша те ноћи изнад града,
све било је жуђено и све потпуно стварно –
у оку летња јарост и боје листопада,
у крви олујни мрак и обзорје јантарно.

Гледали смо се гладно, лепотом вучјег зова, 
призвали додир усне на врелом трагу пути.
Из тамнице прабића, рођена опет, нова –
грешност самог постања, која удесу слути.

Усред љубавног лета пад је тисиног цвета…
У густини тишине кад распукну гласнине!
Млечном стазом планета – судари су два света, 

од сунчане прашине и црне месечине.
Немогуће чаробни и непојамно кобни...
Те ноћи, глуве доби, у тој кишној тескоби –

кад нам се није хтело, пре но је започело.

Из збирке сонета Сушти (2022)
slike pesnika

Жељка Аврић – СОНЕТ МЈЕСТУ РОЂЕЊА

zeljka avric sonet mjestu rodjenja
Који то крајолик у мени траје...?
Пропланци сјећања, тајни сидриште;
острво њежности за откуцаје
с прољећа и јесење прибјежиште. 

Ту растем, док свемир сићушан бива. 
Из истог извора рукавци теку
слиједом животног императива
и спајају се – у памтивијеку. 

Неком гнијездо, пећина, наручје; 
зид плача другом; спруд, отворен прозор.
Пјесме и ћутње сливене сазвучјем 

у диктат срца, унутарњи обзор.
То мјесто рођења срж је, праслика –
свих попут мене и наших двојника.

Из збирке сонета Сушти (2022)
slike pesnika

Жељка Аврић – СОНЕТ У СЛИКАМА

zeljka avric sonet u slikama
Жељки Гавриловић

Лепота зри тајно, самоникла буја. 
Просевне тишином – ишчезне, тек тако.
Кроз филигран кише, под сунцем једнако,
паучине чипку, у оку олуја.

У сенци, кроз маглу – бивши и незнанци.
Мутно се сећање у води огледа.
Кућа без станара, прозор без погледа;
зарђао локот – негдашњи растанци. 

Прелама се светлост у дужици ока
кроз предео с душом, осамљени видик 
и у бакар лишћа над заспалим градом...

Кад заструје тихе чежње крвотока,
пред лепотом Тајне, Месец се застиди –
од колена меких, обујмљених надом. 

Из збирке сонета Сушти (2022)
slike pesnika

Жељка Аврић – СОНЕТ О ДУШИ

zeljka avric sonet o dusi
Гордани Лукић

Ти знаш игром да кажеш важне ствари –
како остати дете а бити човек.
Речју, покретом, ствараш просторе нове;
улице уске постају булевари. 

Бринеш за све што дише, у чему куца 
срце. Храниш и стрепиш, учиш да ходе
смело. Пустиш у свет да своје битке воде,
и бдиш душом која над њима светлуца.

Одсањаш сећање свако. Оно, срећно
и мање лепо. Слике, ситнице. Људе. 
Тешиш ћутањем. И смехом! Пратиш знаке... 

Кад се капи отргну низ стакло млечно,
шапнеш – све добро је, да горе не буде.
Даш добар ветар за своје једрењаке.

Из збирке сонета Сушти (2022)
slike pesnika

Жељка Аврић – СОНЕТ МРТВОМ ПЕСНИКУ

zeljka avric sonet mrtvom pesniku
Ти ћеш нас сећати с оне стране свода
лаган кô срећна мисао и насмешен;
како одлази сањар, бунтовно решен
да полети без крила, по води хода. 

По теби памтиће смелост; слободан пад. 
Пробуђен дух давнина у сјају ока. 
У грозници виђења – запис пророка.
Све лепе крајности у безвремени склад.

Ветру завештање речи, земљи ума;
вода да прочисти, ватра да сажегне
талоге бола из душиних лагума...

Кад се васкрсли глас тишином разлегне -
бићеш Истина спрам таштине. Свануће!
Видело сред општег Мрака. Надахнуће.

Из збирке сонета Сушти (2022)
slike pesnika

Жељка Аврић – СОНЕТ ПОСТОЈЕЋОЈ У ВРЕМЕНУ

zeljka avric sonet postojecoj u vremenu
Гордани Тодоровић

Знам да не постоји трен у ком Те нема,  
ни кишно пролеће, ни топле јесени;
коју су занету, очију бадема,
с ветром у коси, тражили занесени. 

Све било је изван Тебе, осим снова;
у собици, песмом грејане самоће. 
Нежности немири. Јутром, из дланова
бежале птице у сећања пуноће.

И сва си месечином стала... У трептај
зоре. Зашла у невид, у сенку века.
Ни слутила ниси да постаћеш бескрај,

најлепши сан непостојећег човека. 
Можда у звезде, росу, пупољак цвета
отишла си... И бићеш, до краја света.

Из збирке сонета Сушти (2022)
slike pesnika

Жељка Аврић – СОНЕТ О СРОДНОСТИ

zeljka avric sonet o srodnosti
Прене нас усхит ненадног јава,
необични струј у крвотоку.
У златном кругу тог обасјава,
видимо себе у туђем оку.

Зачујеш причу, певање тихо; 
и шапутање негде далеко. 
Па се препознаш речју и стихом –
твојим мислима говори Неко. 

И твојим болом... Надама, страхом.
Сећањем као кушање тешко. 
Радошћу која заврши крахом,

сусретом који постане грешком...
Блиских ли мисли и уздрхтаја!
Шта нас то веже, а шта раздваја?

Из збирке сонета Сушти (2022)
slike pesnika

Жељка Аврић

zeljka avric savremena srpska poezija
Жељка Аврић је рођена 1964. године у Бањој Луци. Дипломирала на Филозофском факултету у Новом Саду.

Пише поезију, књижевне приказе и есеје. Прилоге објављује у књижевној периодици. Песме су јој преведене на руски, бугарски, мађарски и енглески језик.

Члан је Удружења књижевника Републике Српске и Удружења књижевника Србије.

Објављене збирке песама: Портрет, 2001; Звездарница, 2004; Маргиналије, 2013; Временик, 2014; Јесам, 2016; Жеђам, 2018; Сонетне бројанице (са књижевником Ранком Павловићем), 2019; Песма јој је друго име (изабране љубавне песме), 2020; Несан, 2021; Сушти, 2022.

Живи и ради у Сремској Митровици.

(26. децембра 2022)
slike pesnika

Раде Драинац – СНЕГ

rade drainac sneg
Има дана када пада бело иње,
Безбројне очи гледају у мене;
Као керови трагом крваве животиње,
Залају из мрака моје успомене.

Засветле прозори на крчми у праскозорје,
Испод смрзнутог грања,
Заплачу виолине као борје
И до суза ме заболе тада моја тужна бекријања.

Има дана када пада бело иње.
Ко стари дуб се заклатим
И неки глас ме преклиње
Опет некуд да се вратим.

О, коме сам ја то потребан? – запитам се тада –
И очи ми се зажаре старим снима.
Еј, велим, нека, нека!
То снег само пада
За мојим траговима.
slike pesnika

Изет Сарајлић – ТАМАРА

izet sarajlic tamara
Тамара се још родила није,
још не зна за Јонеска, за Бекета,
али ту су сви Дурмитори које ће обићи,
све Венеције, сви Напуљи, све Љубљане света.

Ту су сви Монт Еверести на које ће се пети,
као што се некада пењао Хилари.
Све песме које пишем, сви моји ненаписани сонети
најављују њен долазак. Ормари

већ чекају на њене џемпере и блузе.
Она мора носити хаљине боје августовског
неба у сутон док крвари. 
Нешто светло, као овај пролог о њој.
Нешто што су носиле музе у доба Љермонтова,
док је писао о Демону и Тамари.

Тамара се још родила није.
Још не зна за Достојевског, за Флобера.
Њој нико не може да закаже састанак
у ову ноћ док киша лије упорно као код Превера.

Али ту су сви плочници који ће је дивну као јамб
сретати у јануарима белим од снова, од жеља, од снега.
О њеном доласку већ је написан и дитирамб.
Све будуће Тамаре, узмите га.

На поклон вечерас дајем вам
сву досадашњу историју,
све патње људске од Адама и Еве.
Не буде ли ваш живот
лепши од наших свију
не оптужујте звезде – већ очеве.
slike pesnika

Бранко Миљковић – ПРОПОВЕДАЊЕ ВАТРЕ

branko miljkovic propovedanje vatreXII
Љубави моја мртва а ипак жива
Нек у свом дану недоречен гори
Нек игра се песника док песму не створи
Птицом осветљени певач који у мени пребива.

О златни талог времена простори
Пуни сунца! Сенко, где се та земља скрива
Где материја сва од заборава открива
Ватру у себи и дан без јутра у гори.

Како се зове пре него се родимо
Спремни у туђој и безболном огњу све то?
Здраво, о могућа звездо коју и не слутимо,

Ил ме заборави песмо, јер жеља је моја крива.
Под земљом ће се наставити трајање започето.
О све што прође вечност једна бива.
slike pesnika

Васко Попа – ЋЕЛЕ-КУЛА

vasko popa cele kula
Кула смрти

На чеоним костима се пресијава
Страховито памћење

Из очних дупљи
Гледа до на крај света
Црна видовитост

Између крезубих вилица
Заглавила се
Голема последња псовка

Око смрти зазидане у кули
Лобање у месту играју
Завршно звездано коло

Кула смрти
У њој господарица уплашена
Од себе саме

(Усправна земља)
slike pesnika

Добрица Ерић – БАЛАДА О КОКИЦАМА

dobrica eric balada o kokicama
Понео сам из долине жуте
озарене раним сунцокретом
многе плаве вечери просуте
кокицама ко шљивиним цветом.

Кад се свици запале у житу
и редуша тесто за хлеб натре,
кокали смо кокице у ситу
и играли боси око ватре:

Кокајте се, кокице
кога волим, доћи ће
донеће ми лончиће
и сребрне звончиће!

Две – три звезде на јаблану зебу
све док нам се ватра не разгори
и кокице не прсну по небу
под којим се наша песма ори.

Вечери су сада невеселе
па се грејем на том давном жару,
још миришем те крунице беле
и још чујем ону песму стару:

Кокајте се, кокице
кога волим, доћи ће
донеће ми лончиће
и сребрне звончиће!

Сви су давно дошли и отишли
с ветровима што тихо певуше,
а снегови, прерано наишли
завејаше сито на дну душе.

Међу оним драгим ситницама
о којима човек често снива
чувам и то сито с кокицама
што се беле као цвет од шљива.
slike pesnika

Вилијам Батлер Јејтс – ДРУГИ ДОЛАЗАК

vilijam batler jejts drugi dolazak
Кружећ и кружећ у све ширем луку
Соко не чује више соколара.
Све се разлива; средиште попушта;
Пуко безвлашће преплављује свет,
Куља крвомутна плима, на све стране
Обред невиности дави се у њој;
Најбољи ни у шта не верују, док се
Најгори надимају од жестине.

Бесумње, на помолу је неко откровење;
Бесумње, на помолу је Други Долазак.
Други Долазак! Тек што реч изустих,
А грдна слика из Spiritus Mundi
Већ вид ми мути: у песку пустиње
Лавље обличје са главом човека,
И оком празним, ко сунце окрутним,
Креће лене сапи, док свуда около
Тетурају се сенке гневних птица.

Опет паде тама; али ја сад знам:
Двадесет векова тврдог сна
Претвори у мòру шкрипа колевке;
Но каква се то звер, свој час дочекав,
Вуче к Витлејему, да се у њему роди?

(1919)

Превео Данило Лучић
Песму препевао Милован Мића Данојлић

slike pesnika

Јелена Трајановски Станковић – ТРЕБА МИ

jelena trajanovski stankovic treba mi
Треба ми једна бела хаљина
Полупрозирна са три сјајна дугмета
И да мирише на лаванду
И нека трака боје сутона
Да увежем машну око снова
Који као несташна дечурлија
Вире из дуге плетенице
Која ми чува ситна плећа.
Треба ми поље мака на уснама
И две дивље јагоде на образима
Летњи пљусак на трепавицама
И звезда Северњача у десном оку
Нека у левом буде поноћна тишина
И вулкан изнад Напуља на грудима
Што те претећи гледа неуништив
И ластавице покрај обрва да могу побећи

Ако ти ни тада не будем требала.
slike pesnika

Јелена Трајановски Станковић – НЕЋУ ДА МИ КАЖЕШ

jelena trajanovski stankovic necu da mi kazes
Нећу да ми кажеш да ме волиш
Јер се онда речи кô перле разлете
Срљају у мрачне ћошкове саме.
Не, не говори ми да ме волиш.
Само се у мом оку смеј као дете
И пољуби ми у поноћ обнажено раме.

Али, никада немој рећи да ме волиш!
Знаш, неке жене за речи живе и њих дишу,
Оне су им хлеб и вода без обећаног сутра.
Не причај ни себи о том да ме волиш.
Дозволи уснама да по образу ми пишу
Тајне поруке које тражим сваког јутра.

Зашто би ми икад рекао да ме волиш?
Равнице спавају у незнању да ходамо
Преко њих једно другом на јастук.
Све ми шапни, ал’ прећути да ме волиш.
Љубав празно одјекује када је одамо
Нека пламти, нека тиња уз вечити мук.
slike pesnika

Јелена Трајановски Станковић – ДА ЈЕ ШТО НИЈЕ

jelena trajanovski stankovic da je sto nije
Да су се сатови божји другачије поклопили,
И стазе нам једна уз другу стајале тик
Можда би се наши дланови страшћу склопили
Можда бих била баш твоја а ти мој љубавник.

Да је време некако помешало правила
И да су нам јуче и сада истовремено текли
Можда бих ти на грудима усне оставила
И можда, можда тако све бисмо рекли...

Да су животи играчке које се могу преслагати
И да се могу понављати на начина небројено...
Ех, можда неке даљине не бисмо морали лагати,
Можда би све што јесам било само за тебе скројено.

Да смо се негде у том немогућем срели
И да смо тако у тој илузији друге стварности ткали
Можда бисмо се јако волели и под исти кров хтели,
И можда за друго никад не бисмо знали.

Да оно што је није неумитна и једина збиља,
Пуна неких ограда за душе, за чежњу, за тела...
Али, знаш да међу нама снева толико граница, миља,
Иста питања, стварношћу бојена поврх уморних чела.
slike pesnika

Јасна Миленовић – СТРАХИЊИНА АНЂА

jasna miilenovic strahinjina andja
Ако је опрост
у име вечнога дуга,
и цена да псећи те понизно волим –
онда ми подај ноћ
за оданог друга,
уместо опроста – рани ме прстима голим.

Ако је само реч ти
мека и блага,
ако ми свићу ноћи
од безока горе –
нека ти, онда, руку облије снага,
уместо горчине,
нек бол ми на усни скоре.

Јер – ако ниси
сакован да још ме љубиш,
да чиста срца
растеш ми усред ока –
не двоуми се да ми Зорњачу дубиш:
прими од мене опроштај, за сведока.

Ако ме узмеш уза се
нагорког грла,
ако је изгледна снага
слабости дело,
не губи време – нећу ти бити врла:
помажем твојој руци
да врисне ми чело.

Ако ти усна од мене згрожена бежи,
ако ме згрченом руком ноћима скидаш –
нека ти не буде опрост
од казне тежи,
кад ме са собом узмеш
да грех ми видаш.

Из збирке Град од уздисаја (2014)
slike pesnika

Јасна Миленовић – БАЈКА

jasna miilenovic bajka
Ка оној страни огледала (где ја не досежем)
у глуво доба – кад казаљке стану,
уснулог лептира у кочије прежем
и лучу срца палим на длану.

Ка огледалу, које дели нас двоје
у време сањара, месечара и вила,
хитам у одразу очи да сретнем твоје,
уз лептира ничу ми прозрачна крила.

То је огледало језеро зачарано:
испод ледене опне – Град светлуца.
С друге сам стране, и није ми дано
ништа; само поглед у стакло куца.

Нема додира – само се гледамо немо.
А у те очи читава вечност стане.
Пре првих петлова – ми се већ растанемо:
у огледало улази ноћ, кад овде сване.

Са оне стране огледала где ја не досежем,
у глуво доба – кад заспе и снови,
ја лудо срце на удицу вежем,
у недодир-језеро бацим га – па те ловим.

Сањам да сањам: у сну се дешава јава,
оштрица нас огледала дели на двоје.
Сањам да сањам – то се лудо срце заварава,
да негде, ипак, очи твоје постоје...

Из збирке Град од уздисаја (2014)
slike pesnika

Јасна Миленовић – ТРЕНУТАК У ПРОЛАЗУ

jasna miilenovic trenutak u prolazu
Да ли је Она? Или није?
Огрнута ешарпом поезије.
Јесте корак. Њене су боје.
Све што је некада било моје.

Лепрша сукња, вилинско ткање;
нестаје облак њеног шешира.
Ах, памтим још то миловање...
Гаси се дрхтај мога свемира.

У љубичастој измаглици
промичу слике калеидоскопа.
Траг. Њеног ружа на наусници.
Па белих груди испод оклопа...

Кад прхну, к’о гугутке – постајем ветар:
лебдим за крилом пољупца. Крадом.
Знам ту улицу. Сваки милиметар,
што Њено стопало проноси градом.

Знам кључ тог срца. Раскош мириса.
Уздах док спава. И покрет длана.
У мраку – светло Њеног обриса.
Двосекли осмех са усана.

Надвоје-натроје, кида се тканица.
Непребол жудња. Непрежаљена.
На души тајна, несрасла раница,
бодежом погледа прободена.

Да ли је Она? Или није?
Огрнута ешарпом поезије.
Јесте корак, ал’ ко зна ко је?
Жури у песме што не постоје.

Да ли је Она? Нећу знати.
Поглед ће за Њом корачати...

Из збирке Град од уздисаја (2014)
slike pesnika

Јасна Миленовић – ЛОТОСОВ ОДАР

jasna miilenovic lotosov odar
Са плавог лотосовог цвета – твога лица
за покров скидају виле пређу: ткај!
У ситном бобу разбацана гаталица:
дођи и заборави заувек завичај!

Тајна се порука између влати скрива,
у ружичасто – модром пупку цвета.
Месец ти око бисерном гривном окива:
ка мени, тананом чежњом сунцокрета.

Виле таласају вилино коло лако.
У недрима се љуља читава тмина.
Нек прсти срасту где год ме будеш так’о...
Страст и заборава слатка омамина.

Бајај, у коло заврти га и задени:
поводац усана, крхки точак колена.
Да нађе нови завичај у мени,
нову молитву – АЗ, БУКИ из мога имена.

Лотос са обзора силази нам у постељу.
Ту заувек почивам на његовој руци, сручена.
Виле од камена вилински прах самељу
на одар, где лежим у пољупце обучена.

Из збирке Град од уздисаја (2014)
slike pesnika

Јасна Миленовић – ПЕНЕЛОПИНИ ЉУБАВНИЦИ

jasna miilenovic penelopini ljubavnici
Сто осам (ако је толико!) просцима назови!
Извуци мач из корица.
Са сваким се обрачунај.
Али, пожури, брод већ двадесет година плови:
Некоме мора припасти круна!

Утеху, у пољупцима
Истргнутим из твога одсуства,
Из чекања, што траје вековима –
Пренежне су речи искивала уста,
Кад си ме везивао завет-оковима.

Сто осам љубавника? Премало,
Јер тебе сањах.
У високу си ме кулу пољупцима зазидао.
Сто осам загрљаја – а твоја миловања...
Сваки њихов прст ме твојим прстима скидао.

Сто осам љубавника, кажеш? Ха!
А сунце из твојих груди
Кроз њихова ребра је горело.
Пољубаца. Усана. А нигде утеха.
За амбис у срцу. За срце врело.

Сто осам, кажеш? А један, као ни један....
Двадесет година ветар
У бело једро пирка.
Веруј: нико није те био вредан...
Нека ти каже и Кирка.

Ти, на кога је пала
Пољубаца метеорска киша,
И Чаробница била тобом опијена...
Погледај: сто осам на тврђаву јуриша...
А ја сам само жена...

Сто осам (ако је толико!) просцима назови!
Извуци мач из корица.
Са сваким се обрачунај.
Али, пожури, брод већ двадесет година плови –
Некоме мора припасти круна!

Из збирке Град од уздисаја (2014)
slike pesnika

Јасна Миленовић – МОЈА ВЕРА

jasna miilenovic moja vera
Mons Veneris, на коме почива Рим.
Једна од седам тачака у које си закован.
На вечну капију насрће заветни ован:
на јави, склопљених очију, сним.

Без времена чуда – средњи је век.
На слободовидост се навукла мрена.
У мојој алхемији – отров си, и лек.
Тајни састојак од којег постајем Жена:

вештица сам. Мађијам. Чини бацам
ухваћена у мрежу, у страсти крлетку,
клонула, да решим древну загонетку,
горим на ломачи твојих пољубаца.

Што ватра јаче гори – јача је Жеља.
Пламен ме нагости у своме крилу љуљка.
Моје рођење. И рака. И моја постеља.
Крст пободен сред Венериног брежуљка.

Из збирке Град од уздисаја (2014)
slike pesnika

Јасна Миленовић – ВАРНИЦА

jasna miilenovic varnica
Са рамена црна бретела склизне.
Задрхти на боку свила.
Твој длан кожу варницом лизне,
забубња там-там била.

Дигну се хиљаде лептирића
и крв се запенуша.
Покуља лава мога бића
да ехо твога слуша.

Гле: у Једно срасту коже,
не разликују се више.
Док се уздаха брзаци множе
и целов уз целов ниже.

У мени заувек заробљен
гнезди се твој облутак.
И орах утробе здробљен
у ванвремен тренутак.

Док цела Васиона
трепти од тога миља –
јецај анђелских звона
Сведржитељ благосиља.

Из збирке Град од уздисаја (2014)
slike pesnika

Јасна Миленовић – ПРЕОБРАЖЕЊЕ

jasna miilenovic preobrazenje
Одвежи чипкасте врпце,
нек ти не задрхти рука,
када нанишаниш срце
и стегнеш ме око струка,

па стргни оклоп свилени,
нек те не изда око,
док решета по мени
дубоко, дубоко, дубоко...

Напрегни сваку жилицу,
од сејања до зрења,
од ларве у лептирицу
на Дан Преображења,

црвену влас ми ужежи,
док јездим сновима твојим.
У трепавица мрежи
сам. Да ли постојим?

Из збирке Град од уздисаја (2014)
slike pesnika

Јасна Миленовић – НОВОГОДИШЊА ЧАРОЛИЈА

jasna miilenovic novogodisnja carolija
Донеси велику бундеву.
Претвори у апартман.
Новогодишњи рандеву
меша јаву и сан.

Покуцај на врата.
Закорачи без чуђења,
пре откуцаја сата
и самотнога буђења.

Чаробним штапићем такни:
у ватру ме претвори.
На твојој магичној јакни
гле: моје срце гори!

Стиже из Оза Чаробњак,
да баци тајне чини,
да ми обасја мрак
белим једром на пучини.

На жарком острву постеље,
изгубљени у океану,
новогодишње жеље
дрхте ми на длану...

Крцко Орашчић, лутак,
оживи ми у руци,
то је онај тренутак
због кога постоје ТРЕНУЦИ.

Ждребица упрегнута
у твоје царске кочије,
и ова ноћ поринута
у моје очи је.

Огрнута тобом
кô дан се бели ширим,
постељом и собом,
са целим светом мирим.

Поноћ откуцава.
И ја склапам крила.
Време је да се спава:
плеше Шећерна Вила.

Из збирке Град од уздисаја (2014)
slike pesnika

Јасна Миленовић – ОБЕЋАО СИ ЛИПИ

jasna miilenovic obecao si lipi
Ако се никада не сретнемо –
засадила сам те испод Липе.
Обећао си: ту да седнемо.
Кад сунце. Кад снег. Кад капи сипе.

Обећао си: пољубац, цео.
И рулет срца, завртео,
где бих под Липом, од погледа,
пала у дно недогледа.

Обећао си (тако пишеш!)
под  Липом да ме у крилу њишеш.
Обећао: у коси свице.
Дрхтава ребра – гитаре жице.

Обећао: брзаке крвотока.
Обећао уздахе да са мном бројиш.
И нежну Липу, за сведока.
Обећао си: АКО ПОСТОЈИШ…

Из збирке Град од уздисаја (2014)
slike pesnika

Јасна Миленовић – СРЦЕ

jasna miilenovic srce
У теби – ври мој живот.
И – како да будем цела?
Ти си моје срце
раздвојено од тела.

А срце је похарано:
препуштено судбе ћудима.
Голом руком ишчупано.
Више није у мојим грудима.

Ту, где је тане твог ока
пробило мој оклоп панонски...
У божуру крвотока
лежимо ја, и Вронски.

Ти си мој Горњи Адровац.
И црква око срца.
Зашиљи глогов колац,
да се више не копрцам.

Нек будем сунца зрачак.
Нека не будем жена.
Из груди нек блиста балчак
уместо Имена.

Са собом срце понеси
кô верна Мери Шели.
Бићу – где год јеси.
У весељу. И невесели.

Сахрањена на Кајмакчалану.
Или код Рањеног колена.
У моје – сва срца стану.
Сва срца изневерена.

Куцам. У твојим грудима.
Кад кренеш на састанак с гробом.
Отето се не отима:
моје срце носиш са собом.

Из збирке Град од уздисаја (2014)

slike pesnika

Јасна Миленовић – ПОЛАКО

jasna miilenovic polako
Уводим те у Љубав:
улазимо у дугу.
Уводиш и ти мене,
држећи ме за руку.

Полако: уздах крене.
Целова киша пљушти.
И твоји прсти свлаче
чипке. Опне. Крљушти.

Одједном: ребра зраче,
Сунце под њима клија...
У жаркој дрхтавој лави
топи нас Поезија.

Из збирке Град од уздисаја (2014)


slike pesnika

Јасна Миленовић

jasna miilenovic savremena srpska poezija
Јасна Миленовић
рођена је 23. априла 1962. године у Новом Саду. Завршила је Високу школу струковних студија за образовање васпитача у Новом Саду. Ради у Вртићу Чика Јова у Сремској Каменици.

Објавила је збирке песама: Оком окована (Стражилово, Ириг, 1987), Град од уздисаја (Доситеј, Горњи Милановац, 2014), Плес Лепенског Вира (Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2017). Заступљена је у више антологија и зборника поезије. Превођена је на македонски, есперанто и румунски.

Награђивана је неколико пута на Фестивалу песника за децу Булка у Црвенки, Наградом Стојан Степановић на Вуковим ластарима у Лозници (2012), два пута другом наградом у манастиру Бешеново (2017 и 2018), за духовну поезију, наградом Извор за најлепшу песму о завичају (2017), првом наградом на Дринским књижевним сусретима 2018. (штампање збирке песама Вечности бела крила), другом наградом за песму о вину, винарије Мачков подрум у Иригу (2018), наградом Печат вароши сремскокарловачке за 2018, трећом наградом за најбољу родољубиву песму Видовдански цвет 2019.

Члан је Удружења књижевника Србије.

Живи у Сремској Каменици.

(16. децембра 2022)
slike pesnika

Владимир Мајаковски – ОДНОС ПРЕМА ГОСПОЂИЦИ

vladimir majakovski odnos prema gospodjiciСамо вече је одлучило –
да се нас двоје пожудама дамо.
Мркли је мрак
и нико нас не би видео.
Но, ја сам јој се стварно поклонио,
истински,
пред њом се савио
и рекао јој као добар родитељ:
„Врло је стрма литица страсти,
молим вас
склоните се.
Одмакните се,
молим вас.“

•С руског превео Анђелко Заблаћански
slike pesnika

Анђелко Заблаћански – ЂАВОЉА ИГРА

andjelko zablacanski djavolja igra noci vucjeh zova
Поезији

Осећам нечије прсте на свом челу,
А знам, сâм сам у овом мрклом мраку
Чија би реч да такне, сред тмине, тачку белу,
Док њих – све је више с црнилом у сунца зраку.

Осећам, нечији прсти склапају ми очи,
А знам, не видех никог ширином погледа:
Ко нектар и вино у врч помешане точи,
Мада – њих је више с празнином недогледа.

Осећам нечије прсте на својим устима,
Са жељом да реч ми умре или ме угуши
И знам – све их је више с лажним крилима,
С врапцима у гласу и враном у души.

Осећам нечије прсте на свом врату,
А ноћ наслутих сâм у овој глувој соби
И као да их је још више: у овом позном сату,
Који ми поразом прете у својој дрској злоби.

Из збирке Ноћи вучјег зова (2020)
slike pesnika

Даринка Јеврић – РАТНИКОВА ЉУБАВ

darinka jevric ratmikova ljubav
жишка у фитиљу дријема
зарђао ми цвијет у коси
и вино на бијелу свилу хаљине капље ми
 
господару
 
знам паст ће глава

пoлашим се да вила ти бедро под главу не подметне
на гријех те приволи
да имаш крилатог дората
сјенку бар дому да ти врати
у дугу да је преточим
у саг навезем
 
и трипут лист озелени
и трипут га трулеж запрета
заборавих да љубим господару
коса ми некуд тоне
у модро саће усана вилењаци се лијегу
 
грло бих у потоку да хладим
колијевком снагу да мјерим
сулуди скити да ми раздиру перчин и свилу
 
у предвечерје зрим у варницу
претварам се себи у тајну
а потом сипе из руку сњегови према небу
и ја се враћам коначишту

(Ненад Грујичић Антологија српске поезије, Сремски Карловци, 2012)

slike pesnika

Карл Сандберг – ЉУБАВ ЗИДАРА

karl sandberg ljubav zidaraПомишљао сам да се убијем
јер сам само зидар
а ти жена што воли власника бакалнице.

Сад ми то и није тако важно;
постављам цигле вештије и певам спорије него пре,
док баратам поподне својом лопатицом.

Кад ми је сунце у очима
и кад се лестве задрмају и кад се малтер распе узалуд,
на тебе мислим тада.
slike pesnika

Ненад Грујичић – ГАР

nenad grujicic gar
Колико знам о теби, жудњо гробна?
Шта ме то зове у мрачне одаје?
Посвете певам – за тебе ова је:
По стоти пут си звезда ми туробна.

Водиш ме у смрт, охола, чаробна,
лепа несрећа дарове додаје:
Ево и душе – отвори, пробај је,
у њој је песма, бесмртна, жалобна.

Та ти ли си та тишина без краја
на хоризонту вајног ништавила
што судбину ко закрпу прекраја!

Једном си ме већ у црно завила,
и од тад тиња гар мога аваја
на којем си се ко гуја савила.
slike pesnika

Ненад Грујичић – ЛАБУД

nenad grujicic labud
На води лабуд, у ноћи, у парку,
спава са кљуном ћушнутим под крило,
мирна је површ и месеца кило
испод безглавог што личи на барку.

Ни боре вала да помери варку,
ни мехура с дна да плопне – ко било,
у крошњи брезе мирује белило
чаробног перја што светли у мраку.

Пролазим тихо, ко сенка, безмерно,
да лаки ветрић не створим у ходу
од чијег дашка пренуће се перо

на врху репа што дотиче воду.
Пред кућом спазих сретан неизмерно:
Лабуд и месец мазе се на своду.

Најлепша љубавна поезија

Најлепша љубавна поезија свих времена. Много добрих и познатих великих песника. Прелепа српска љубавна поезија

Српска родољубива поезија

Најлепша и најбоља српска родољубива поезија. Родољубива поезија великих познатих песника.
Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштине Поезија суштине | Сва права задржанa | За свако јавно објављивање обавезни сте навести извор преузетог текста | Архива сајтаАрхива сајта

Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза