Поезији
Осећам нечије прсте на свом челу,
А знам, сâм сам у овом мрклом мраку
Чија би реч да такне, сред тмине, тачку белу,
Док њих – све је више с црнилом у сунца зраку.
Осећам, нечији прсти склапају ми очи,
А знам, не видех никог ширином погледа:
Ко нектар и вино у врч помешане точи,
Мада – њих је више с празнином недогледа.
Осећам нечије прсте на својим устима,
Са жељом да реч ми умре или ме угуши
И знам – све их је више с лажним крилима,
С врапцима у гласу и враном у души.
Осећам нечије прсте на свом врату,
А ноћ наслутих сâм у овој глувој соби
И као да их је још више: у овом позном сату,
Који ми поразом прете у својој дрској злоби.
Из збирке Ноћи вучјег зова (2020)
