Са плавог лотосовог цвета – твога лица
за покров скидају виле пређу: ткај!
У ситном бобу разбацана гаталица:
дођи и заборави заувек завичај!
Тајна се порука између влати скрива,
у ружичасто – модром пупку цвета.
Месец ти око бисерном гривном окива:
ка мени, тананом чежњом сунцокрета.
Виле таласају вилино коло лако.
У недрима се љуља читава тмина.
Нек прсти срасту где год ме будеш так’о...
Страст и заборава слатка омамина.
Бајај, у коло заврти га и задени:
поводац усана, крхки точак колена.
Да нађе нови завичај у мени,
нову молитву – АЗ, БУКИ из мога имена.
Лотос са обзора силази нам у постељу.
Ту заувек почивам на његовој руци, сручена.
Виле од камена вилински прах самељу
на одар, где лежим у пољупце обучена.
Из збирке Град од уздисаја (2014)
