Прене нас усхит ненадног јава,
необични струј у крвотоку.
У златном кругу тог обасјава,
видимо себе у туђем оку.
Зачујеш причу, певање тихо;
и шапутање негде далеко.
Па се препознаш речју и стихом –
твојим мислима говори Неко.
И твојим болом... Надама, страхом.
Сећањем као кушање тешко.
Радошћу која заврши крахом,
сусретом који постане грешком...
Блиских ли мисли и уздрхтаја!
Шта нас то веже, а шта раздваја?
Из збирке сонета Сушти (2022)
