Утонем у њу кô да је љуљашка;
топло наручје, удобна ложница.
Врашка самица и стална вртешка –
када слобода постане тамница.
Заведе ме и опчини. Расточи.
Стрелом тишине расцепи чекање.
Уђе у дисање, надражи очи,
ослушкујем јој шапат, церекање...
То цео свет је, круг, у којем неко
ми треба сад, за рат и мир, у двоје.
За сутра...? Сутра је тако далеко
а самовање, изгледа, писано је...
Бура у мени, тихост око мене –
јер свуд су сећања и успомене.
Из збирке сонета Сушти (2022)
