О смрти је знао оно што и сви:
да нас узима и односи у мук,
кад се она, а скупа недељиви,
нестајући из вида уз нем призвук
винула до у непознате сенке,
кад осетивши да им ко арија
њини смех месечине девичанске,
као у магли, изнад свода прија,
ороди се тад са сенима душа,
ко да се кроз њу са сваком познаје;
допусти да с осталим прича траје
и у неверици назва ту површ
идиличном, благородном и вечном –
беше за њена стопала доличном.
С немачког превела Милена Ћировић
