Гордани Тодоровић
Знам да не постоји трен у ком Те нема,
ни кишно пролеће, ни топле јесени;
коју су занету, очију бадема,
с ветром у коси, тражили занесени.
Све било је изван Тебе, осим снова;
у собици, песмом грејане самоће.
Нежности немири. Јутром, из дланова
бежале птице у сећања пуноће.
И сва си месечином стала... У трептај
зоре. Зашла у невид, у сенку века.
Ни слутила ниси да постаћеш бескрај,
најлепши сан непостојећег човека.
Можда у звезде, росу, пупољак цвета
отишла си... И бићеш, до краја света.
Из збирке сонета Сушти (2022)
