Дрхти жишка, заискри свитац; кап
по кап се сунца проспе стидљиво.
И одједном се сручи цео слап –
у блиставом си а невидљивом.
Кад заспи стрепња, трепери нешто
налик на наду, очекивање.
Обаспе нас, штедро и невешто,
као изненадно даривање.
Не знам откуд тог сјаја, где води,
у шта ће бити оваплоћено?
Можда засенчи ил' препороди
све што је жуђено па кроћено.
Тиха ће радост свет позлатити
и све у светлост преобратити.
Из збирке сонета Сушти (2022)
