Биографија
Ненад Грујичић рођен је 12. септембра 1954. године у Панчеву. Рано детињство провео у Шајкашу, а основну и средњу школу завршио у Приједору. Дипломирао југословенску и општу књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду. Био је главни уредник студентског књижевног листа То јест (1978–1980) и уредник поезије у Гласу омладине 1980–1981. Био је председник Друштва књижевника Војводине (1993–1997), и члан Управног одбора Удружења књижевника Србије (1993–1997), један од оснивача и председник Међународног салона књига и Дана Лазе Костића у Новом Саду (2000–2004). Данас је на челу Бранковога кола.
Песничке књиге: Матерњи језик (Књижевна омладина Србије, Београд, 1978), Линије на длану (Просвета, Београд, 1980), Врвеж (Матица српска, Нови Сад, 1985), Царска намигуша (БИГЗ, Београд, 1990), Јадац (Српска књижевна задруга, Београд, 1993), Пуста срећа (Просвета, Београд, 1994, 1995, 1996), Лог (Време књиге, Београд, 1995), Матерњи језик и песме при руци (КОС, Београд, 1995), Цваст (Просвета, Београд, 1996, 1997), Сновиље (Глас Српске, Бања Лука, 1998), Жива душа (Просвета, Београд, 1999), Шајкашки сонети (Прометеј, Нови Сад, 2008), Светлица (Просвета, Београд, 2015), Маца на вратанца (Бранково коло, Сремски Карловци, 2015), Матерњи језик (допуњено, критичко издање, Просвета, Београд, 2017), Песме о младости (Бранково коло, Сремски Карловци, 2019), Сремскокарловачке терцине (Бранково коло, Сремски Карловци, 2020).
Избори поезије: Чистац (Просвета, Београд, 1997), И отац и мати (Матица српска, Нови Сад, 2002), Млеч (Глас српске, Нови Сад, 2004), Светлост и звуци (Српска књижевна задруга, Београд, 2005), Дарови (Орфеус, Нови Сад, 2009), Вијадукт (Прометеј, Нови Сад, 2011), Неко ми узе реч (Арка, Смедерево, и Матица македонска, Скопје 2014), Надисати се душе (Српски културни центар, Модрича, 2016).
Књиге других жанрова (проза, есеји, огледи, критике, полемика, антологије)
Прокрустова постеља (Стражилово, Нови Сад, 1988), Плес у негвама (Просвета, Београд, 1998), Полемике и одушци (Ослобођење, Српско Сарајево, 2004), Руку на срце (Службени гласник, Београд, 2012), Бранко, песник младости (Књижевна заједница Новог Сада, 1984, 1985; ИЦ СО Србије, 1990. и Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1992), Ојкача (Књижевна заједница Новог Сада, 1988; Дневник, Нови Сад, 1992; Задужбина Петар Кочић, Бањалука-Београд, 1996; Музеј Козаре, Приједор, 2003; и издање аутора, Нови Сад, 2004; Радио-телевизија Србије, 2016). Приче из потаје (Прометеј, Нови Сад, 2007), Мужа душа (Прометеј, Нови Сад, 2009), Приче за романе (Културни центар Новог Сада, 2012), Аух, што живот ушима стриже – песници „Стражилова“ (Стражилово, Нови Сад, 1990). Антологија српске поезије – 1847-2000 (Бранково коло, 2011, 2012), Да доплетем венац започети – песници Бранковог кола ( 2013), Прогнани Орфеји – антологија српске избегличке поезије (Бранково коло 2015). Посебно издање: Живи звуци Ненада Грујичића аутора Милоша Јевтића, едиција „Разговори“ (Београдска књига, Београд, 2013).
Награде и признања за животно дело и стваралачки опус
Велика базјашка повеља (Румунија, Темишвар, 2021) „за укупно књижевно дело којим је допринео богаћењу српске културе и очувању српског националног бића и промовисању српско- румунских културних и књижевних односа“) Кочићева награда Града Бањалука (2020), за укупни књижевни рад „у духу Кочићевих слободарских мисли“), Награда Интернационалне академије Иво Андрић (2015, за животно дело Међународна награда „Златен прстен“ – Скопје (2016), за свеукупни књижевни опус, Повеља Града Сремских Карловаца (2019), за укупно дело, „вишедеценијску мисију посвећену афирмацији Сремских Карловаца“, Повеља Града Сремских Карловаца (2021), „за изузетан допринос развоју културе“, Златни Орфеј (2020), за животно дело, „за свеверемни печат и трајно присуство у српској културној баштини“, Пелагићев рунолист (Бањалука, 2017), за укупно књижевно дело, за „допринос духовности и српској опстојности на траговима Васе Пелагића“, Браћа Мицић (2014), за песнички опус и књигу полемика и есеја „Руку на срце“, Пјесма над пјесмама (2010), за опус љубавне поезије и допринос савременом српском песништву, Павле Марковић Адамов (2009), за укупни књижевни опус и допринос развоју савремене српске поезије, Вукова награда (2003) – за Бранково коло, „за изузетан допринос развоју културе у Републици Србији и свесрпском културном простору“, Златна значка Културно-просветне заједнице Србије (1993) „за несебичан, предан и дуготрајан рад и стваралачки допринос у ширењу културе“.
Награде за књиге и друго
Бранкова награда Матице српске (1978), за есеј, Печат вароши сремскокарловачке (1979), за поезију, Дневникова награда (1982), за причу, Стражилово (1988, за књигу огледа, есеја и критика „Прокрустова постеља“), Кондир Косовке девојке (1990) за поезију, Милан Ракић (1994), за књигу године –„Пуста срећа“, Кочићево перо (1995) за књигу „Лог“ и „оданост љепоти Кочићеве ријечи и мисли“), Лазар Вучковић (1996) за најбољу поезију објављену у „Стремљењима“, Шушњар (2002), за књигу изабраних песама „И отац и мати“, Скендер Куленовић (2005), за књигу изабраних и нових песама „Светлост и звуци“, Гајков пјеснички шешир (Модрича, 2017), за књигу поезије „Светлица“, Сава Мркаљ (2017), за шесто допуњено издање антологије крајишких ојкача „Пјевај, ори,прозоре отвори“ (РТС, 2017) и за антологију српске избегличке поезије „Прогнани орфеји“ (Бранково коло, 2016).
Посебно признање
У листу Политика, у престижној рубрици „Ово је била њихова година“ (1979) – (Млади који долазе), изабран је за најуспјешнијег младог песника (писца) у тадашњој Југославији, заједно са генерацијским врсницима из других уметничких и друштвених области (Емир Кустурица, режисер, Наташа Вељковић, пијаниста, Тодор Куљић, социолог, Мерима Исаковић, глумица, Стане Јагодич, сликар и Диме Илијевски, драмски уметник). Поезија Ненада Грујичића преведена је на двадесетак језика. У серијалу Песничке ведрине ТВ Београд, 1998. године, урађена је и више пута емитована емисија Тајни дах посвећена Грујичићевом песништву. У оквиру серијала Реч и дело, ТВ Нови Сад, емитована је емисија посвећена његовој поезији. Поводом књиге Шајкашки сонети, РТВ је 2008. године снимила документарно-уметничку емисију Шајкашке милоште, посвећену најранијем песниковом детињству. У серијалу РТВ, Кроз одшкринута врата књижевне радионице, 2011. године, урађена је документарно-уметничка емисија, Мени свака реч је невина првина, у којој су, по концепту серије, представљени стваралаштво и живот оца-песника и кћерке-глумице, Ненада Грујичића и Милице Грујичић. РТВ је снимила специјалну емисију, Антологија: некад и сад, посвећену Грујичићевој Антологији српске поезије (1847-2000).
Заслугом Ненада Грујичића, 2013. године, вековна ојкача Срба Крајишника је предложена и званично уписана у први Регистар нематеријалног културног наслеђа Србије. Ненад Грујичић је аутор телевизијских документарно-уметничких емисија: Ојкача – вековна песма Поткозарја, ТВ Нови Сад, 1990; Ојкача – љута милошта крајишка, РТРС, 2003, Ојкача – и отац и мати, РТРС, 2003. Ојкача – лирска позлата крајишке душе, ТВ Нови Сад. Звучни примери овог српског крајишког певаног римованог двостиха архивирани су у Радио Новом Саду и Радио Београду. Пре тридесет три године, Ненад Грујичић је објавио култну књигу (антологија и студија) Ојкача (1988). Досад је штампано шест допуњених издања. Као сценариста, са екипом Радио Новог Сада освојио је 1991. године Прву награду на Фестивалу југословенског радија у Охриду, за емисију „Од бећарца до ојкаче“.
(6. децембра 2022)
