Гордани Лукић
Ти знаш игром да кажеш важне ствари –
како остати дете а бити човек.
Речју, покретом, ствараш просторе нове;
улице уске постају булевари.
Бринеш за све што дише, у чему куца
срце. Храниш и стрепиш, учиш да ходе
смело. Пустиш у свет да своје битке воде,
и бдиш душом која над њима светлуца.
Одсањаш сећање свако. Оно, срећно
и мање лепо. Слике, ситнице. Људе.
Тешиш ћутањем. И смехом! Пратиш знаке...
Кад се капи отргну низ стакло млечно,
шапнеш – све добро је, да горе не буде.
Даш добар ветар за своје једрењаке.
Из збирке сонета Сушти (2022)
