Спусти главу где је моје срце било:
тишину слушај како ту дозрева,
без пролетњега буктања и врева,
бег огња јесењег што гуши се од плача.
Свечано моје срце догорева
као огромна и страшна ломача.
Спусти главу где је моје срце било
и слушај како полако згара,
без високога пламена, без дима;
али жара, као зверске очи врелог жара
више него у кључалом срцу земље
у њему има.
И свака жишка, као усијани драги камен,
згара без пепела и без угарака,
огњевима што све за собом ниште.
Спусти главу где је моје срце било,
сијају ми груди из сутонског мрака
свечано као зимско поноћно огњиште.
Није сваком срцу дано
да згори тако до последње труни,
да умирући буде усијано,
комадићем сваким да светли
као звезда кад се круни.
Спусти главу где је моје срце било.
Остати од њега неће ништа
кад се здроби,
ни пухор чак неће залебдети бели.
Тишина дивна и страшна биће
као у соби
одакле су мртве изнели.
