зарђао ми цвијет у коси
и вино на бијелу свилу хаљине капље ми
господару
знам паст ће глава
пoлашим се да вила ти бедро под главу не подметне
на гријех те приволи
да имаш крилатог дората
сјенку бар дому да ти врати
у дугу да је преточим
у саг навезем
и трипут лист озелени
и трипут га трулеж запрета
заборавих да љубим господару
коса ми некуд тоне
у модро саће усана вилењаци се лијегу
грло бих у потоку да хладим
колијевком снагу да мјерим
сулуди скити да ми раздиру перчин и свилу
у предвечерје зрим у варницу
претварам се себи у тајну
а потом сипе из руку сњегови према небу
и ја се враћам коначишту
(Ненад Грујичић Антологија српске поезије, Сремски Карловци, 2012)
