Да ли је Она? Или није?
Огрнута ешарпом поезије.
Јесте корак. Њене су боје.
Све што је некада било моје.
Лепрша сукња, вилинско ткање;
нестаје облак њеног шешира.
Ах, памтим још то миловање...
Гаси се дрхтај мога свемира.
У љубичастој измаглици
промичу слике калеидоскопа.
Траг. Њеног ружа на наусници.
Па белих груди испод оклопа...
Кад прхну, кô гугутке – постајем ветар:
лебдим за крилом пољупца. Крадом.
Знам ту улицу. Сваки милиметар,
што Њено стопало проноси градом.
Знам кључ тог срца. Раскош мириса.
Уздах док спава. И покрет длана.
У мраку – светло Њеног обриса.
Двосекли осмех са усана.
Надвоје-натроје, кида се тканица.
Непребол жудња. Непрежаљена.
На души тајна, несрасла раница,
бодежом погледа прободена.
Да ли је Она? Или није?
Огрнута ешарпом поезије.
Јесте корак, ал’ ко зна ко је?
Жури у песме што не постоје.
Да ли је Она? Нећу знати.
Поглед ће за Њом корачати...
Из збирке Град од уздисаја (2014)
