Да су се сатови божји другачије поклопили,
И стазе нам једна уз другу стајале тик
Можда би се наши дланови страшћу склопили
Можда бих била баш твоја а ти мој љубавник.
Да је време некако помешало правила
И да су нам јуче и сада истовремено текли
Можда бих ти на грудима усне оставила
И можда, можда тако све бисмо рекли...
Да су животи играчке које се могу преслагати
И да се могу понављати на начина небројено...
Ех, можда неке даљине не бисмо морали лагати,
Можда би све што јесам било само за тебе скројено.
Да смо се негде у том немогућем срели
И да смо тако у тој илузији друге стварности ткали
Можда бисмо се јако волели и под исти кров хтели,
И можда за друго никад не бисмо знали.
Да оно што је није неумитна и једина збиља,
Пуна неких ограда за душе, за чежњу, за тела...
Али, знаш да међу нама снева толико граница, миља,
Иста питања, стварношћу бојена поврх уморних чела.
