Ћутимо сами а много нас има.
Гасимо се немо и не јадамо.
Тако ћутећи, налик духовима,
одавно смо мртви, а то не знамо.
Пали у ћутњу као да смо с ума.
Играмо ћутке и мучимо, мучно.
И није нам доста тог опијума,
из приче нагло заћутимо бучно.
И чини се да ћутање је красно,
јер речи трују, свађају и секу;
не слутећи како уме опасно
да усковитла буру у човеку.
Од мисли које језиком протутње,
речитија је та силина ћутње.
Из збирке сонета Сушти (2022)
