Жељки Гавриловић
Лепота зри тајно, самоникла буја.
Просевне тишином – ишчезне, тек тако.
Кроз филигран кише, под сунцем једнако,
паучине чипку, у оку олуја.
У сенци, кроз маглу – бивши и незнанци.
Мутно се сећање у води огледа.
Кућа без станара, прозор без погледа;
зарђао локот – негдашњи растанци.
Прелама се светлост у дужици ока
кроз предео с душом, осамљени видик
и у бакар лишћа над заспалим градом...
Кад заструје тихе чежње крвотока,
пред лепотом Тајне, Месец се застиди –
од колена меких, обујмљених надом.
Из збирке сонета Сушти (2022)
