Ка оној страни огледала (где ја не досежем)
у глуво доба – кад казаљке стану,
уснулог лептира у кочије прежем
и лучу срца палим на длану.
Ка огледалу, које дели нас двоје
у време сањара, месечара и вила,
хитам у одразу очи да сретнем твоје,
уз лептира ничу ми прозрачна крила.
То је огледало језеро зачарано:
испод ледене опне – Град светлуца.
С друге сам стране, и није ми дано
ништа; само поглед у стакло куца.
Нема додира – само се гледамо немо.
А у те очи читава вечност стане.
Пре првих петлова – ми се већ растанемо:
у огледало улази ноћ, кад овде сване.
Са оне стране огледала где ја не досежем,
у глуво доба – кад заспе и снови,
ја лудо срце на удицу вежем,
у недодир-језеро бацим га – па те ловим.
Сањам да сањам: у сну се дешава јава,
оштрица нас огледала дели на двоје.
Сањам да сањам – то се лудо срце заварава,
да негде, ипак, очи твоје постоје...
Из збирке Град од уздисаја (2014)
