Има дана када пада бело иње,
Безбројне очи гледају у мене;
Као керови трагом крваве животиње,
Залају из мрака моје успомене.
Засветле прозори на крчми у праскозорје,
Испод смрзнутог грања,
Заплачу виолине као борје
И до суза ме заболе тада моја тужна бекријања.
Има дана када пада бело иње.
Ко стари дуб се заклатим
И неки глас ме преклиње
Опет некуд да се вратим.
О, коме сам ја то потребан? – запитам се тада –
И очи ми се зажаре старим снима.
Еј, велим, нека, нека!
То снег само пада
За мојим траговима.
