Сто осам (ако је толико!) просцима назови!
Извуци мач из корица.
Са сваким се обрачунај.
Али, пожури, брод већ двадесет година плови:
Некоме мора припасти круна!
Утеху, у пољупцима
Истргнутим из твога одсуства,
Из чекања, што траје вековима –
Пренежне су речи искивала уста,
Кад си ме везивао завет-оковима.
Сто осам љубавника? Премало,
Јер тебе сањах.
У високу си ме кулу пољупцима зазидао.
Сто осам загрљаја – а твоја миловања...
Сваки њихов прст ме твојим прстима скидао.
Сто осам љубавника, кажеш? Ха!
А сунце из твојих груди
Кроз њихова ребра је горело.
Пољубаца. Усана. А нигде утеха.
За амбис у срцу. За срце врело.
Сто осам, кажеш? А један, као ни један....
Двадесет година ветар
У бело једро пирка.
Веруј: нико није те био вредан...
Нека ти каже и Кирка.
Ти, на кога је пала
Пољубаца метеорска киша,
И Чаробница била тобом опијена...
Погледај: сто осам на тврђаву јуриша...
А ја сам само жена...
Сто осам (ако је толико!) просцима назови!
Извуци мач из корица.
Са сваким се обрачунај.
Али, пожури, брод већ двадесет година плови –
Некоме мора припасти круна!
Из збирке Град од уздисаја (2014)
