У теби – ври мој живот.
И – како да будем цела?
Ти си моје срце
раздвојено од тела.
А срце је похарано:
препуштено судбе ћудима.
Голом руком ишчупано.
Више није у мојим грудима.
Ту, где је тане твог ока
пробило мој оклоп панонски...
У божуру крвотока
лежимо ја, и Вронски.
Ти си мој Горњи Адровац.
И црква око срца.
Зашиљи глогов колац,
да се више не копрцам.
Нек будем сунца зрачак.
Нека не будем жена.
Из груди нек блиста балчак
уместо Имена.
кô верна Мери Шели.
Бићу – где год јеси.
У весељу. И невесели.
Сахрањена на Кајмакчалану.
Или код Рањеног колена.
У моје – сва срца стану.
Сва срца изневерена.
Куцам. У твојим грудима.
Кад кренеш на састанак с гробом.
Отето се не отима:
моје срце носиш са собом.
Из збирке Град од уздисаја (2014)
