Тамара се још родила није,
још не зна за Јонеска, за Бекета,
али ту су сви Дурмитори које ће обићи,
све Венеције, сви Напуљи, све Љубљане света.
Ту су сви Монт Еверести на које ће се пети,
као што се некада пењао Хилари.
Све песме које пишем, сви моји ненаписани сонети
најављују њен долазак. Ормари
већ чекају на њене џемпере и блузе.
Она мора носити хаљине боје августовског
неба у сутон док крвари.
Нешто светло, као овај пролог о њој.
Нешто што су носиле музе у доба Љермонтова,
док је писао о Демону и Тамари.
Тамара се још родила није.
Још не зна за Достојевског, за Флобера.
Њој нико не може да закаже састанак
у ову ноћ док киша лије упорно као код Превера.
Али ту су сви плочници који ће је дивну као јамб
сретати у јануарима белим од снова, од жеља, од снега.
О њеном доласку већ је написан и дитирамб.
Све будуће Тамаре, узмите га.
На поклон вечерас дајем вам
сву досадашњу историју,
све патње људске од Адама и Еве.
Не буде ли ваш живот
лепши од наших свију
не оптужујте звезде – већ очеве.
