О, свенуће кратко миље – слађано,
И престаће бурно доба млађано,
Кô звук песме, што се хори весело,
Или цвеће, што је давно увело.
Зашто стрепиш, мила моја грлице,
И обараш сјајне очи, звездице?
Што румениш – кад ти песма лагана
Зажубори бајно име – драгана!
Ах, победи срца твога страх и стид,
Веселији, слободнији узми вид:
Јер је љубав тако слатка, пламена,
А младост је врло кратка времена.
И кад свене бурно доба млађано,
Тек сећање заостаје слађано,
Што нам буди хладне груди весело,
И жубори као цвеће увело…
Новембар, 1881.
