Колико знам о теби, жудњо гробна?
Шта ме то зове у мрачне одаје?
Посвете певам – за тебе ова је:
По стоти пут си звезда ми туробна.
Водиш ме у смрт, охола, чаробна,
лепа несрећа дарове додаје:
Ево и душе – отвори, пробај је,
у њој је песма, бесмртна, жалобна.
Та ти ли си та тишина без краја
на хоризонту вајног ништавила
што судбину ко закрпу прекраја!
Једном си ме већ у црно завила,
и од тад тиња гар мога аваја
на којем си се ко гуја савила.
