Стани у стопе, прислони длан уз длан.
Под кожу зађи, удахни дубоко,
па буди немир и чедно бестидан,
кад у себе погледаш мојим оком.
Где год да скриваш се, обриси моји
те обгрле, па гладно, за трагом ходим.
Зачетог, по свом ме лику искроји
невиђен брат, још у плодовој води.
Корака пун видик. Далеко гледам...
У огледалу ми одраз напукао;
па се у теби немо исповедам
а ти се, у мене, преобукао...
Шта смо? Клетва, усуд? Чији гласови?
Фалсети, басови... срп и класови.
Из збирке сонета Сушти (2022)
