Стидљиво промине испод
ока, сунцем наоружан.
Чудом се искриви изрод,
постане заразан, кужан.
Згрчен у врисак, писак, рев,
загрцнут коском, шљивом;
повампирен грохотан пев
животу и свему живом!
Подсмехом се подлукави
и склупча кô змијска чека.
Кикотом нас затупави,
попут кловна зацерека;
док се од себе најјаче,
над нама сам – не расплаче.
Из збирке сонета Сушти (2022)
