Нећу да ми кажеш да ме волиш
Јер се онда речи кô перле разлете
Срљају у мрачне ћошкове саме.
Не, не говори ми да ме волиш.
Само се у мом оку смеј као дете
И пољуби ми у поноћ обнажено раме.
Али, никада немој рећи да ме волиш!
Знаш, неке жене за речи живе и њих дишу,
Оне су им хлеб и вода без обећаног сутра.
Не причај ни себи о том да ме волиш.
Дозволи уснама да по образу ми пишу
Тајне поруке које тражим сваког јутра.
Зашто би ми икад рекао да ме волиш?
Равнице спавају у незнању да ходамо
Преко њих једно другом на јастук.
Све ми шапни, ал’ прећути да ме волиш.
Љубав празно одјекује када је одамо
Нека пламти, нека тиња уз вечити мук.
