Који то крајолик у мени траје...?
Пропланци сјећања, тајни сидриште;
острво њежности за откуцаје
с прољећа и јесење прибјежиште.
Ту растем, док свемир сићушан бива.
Из истог извора рукавци теку
слиједом животног императива
и спајају се – у памтивијеку.
Неком гнијездо, пећина, наручје;
зид плача другом; спруд, отворен прозор.
Пјесме и ћутње сливене сазвучјем
у диктат срца, унутарњи обзор.
То мјесто рођења срж је, праслика –
свих попут мене и наших двојника.
Из збирке сонета Сушти (2022)
