Ако је опрост
у име вечнога дуга,
и цена да псећи те понизно волим –
онда ми подај ноћ
за оданог друга,
уместо опроста – рани ме прстима голим.
Ако је само реч ти
мека и блага,
ако ми свићу ноћи
од безока горе –
нека ти, онда, руку облије снага,
уместо горчине,
нек бол ми на усни скоре.
Јер – ако ниси
сакован да још ме љубиш,
да чиста срца
растеш ми усред ока –
не двоуми се да ми Зорњачу дубиш:
прими од мене опроштај, за сведока.
Ако ме узмеш уза се
нагорког грла,
ако је изгледна снага
слабости дело,
не губи време – нећу ти бити врла:
помажем твојој руци
да врисне ми чело.
Ако ти усна од мене згрожена бежи,
ако ме згрченом руком ноћима скидаш –
нека ти не буде опрост
од казне тежи,
кад ме са собом узмеш
да грех ми видаш.
Из збирке Град од уздисаја (2014)
