Анђелко Заблаћански – ИЛУЗИЈЕ ЖИВОТА

Удишем од устајалости тежак ваздух
Притиснут слутњом да не постоји сутра
Заробљен у себи као у боци дух
Дуго не видех ни наговештај јутра

Размичем пукотине давне успомене
На стази блуда тражећи доказ среће
А сретох само неке сабласне сене
Као траг светла догореле свеће

Видех да од тмине има тмина црња
Све муке кад мину има једна нова
Букет белих ружа букет је и трња
Јер бол се огледа у лепоти снова

Из најлепших снова буђења су тешка
Кад поглед дохвати оловне облаке
Тад питам се шта сам – човек или грешка
И куда да пружим уморне кораке

Из збирке Игра сенки (2004)

Опширније...

Душан Костић – О ОБЛАКУ ЧАРОБЊАКУ

Надвио се стар облак
бјелосиви чаробњак.
Изнад града стоји
и кровове броји,
па се чудом чуди:

– Шта је ово, људи?!
Видим – сваки кров
има шиљак нов.
Што ће копља ова
од крова до крова?
Докле дођем кући –
од једа ћу пући...

– Ој, облаче б'јели,
ти се често срдиш,
све би да нагрдиш,
у бијесу свом
пушташ љути гром,
побио би све,
ал' овако – не!

Још би прич'о Брана
тајне громобрана,
но се облак трже,
на пут крену брже,
сав забринут јако
што је све то тако,
што је крову дан
сваком – громобран.

Диже једра стар облак
бјелосиви чаробњак.
И тихо, без буке,
заплака од муке.

И тако, отада
често киша пада...

Опширније...

Душан Костић – СЕПТЕМБАР

У жутом ауту дође
јесен, донесе грожђе.

И лишће мог јаблана
позлати јесен рана.

Прођоше дани врели,
миришу плодови зрели.

Јесен је, јесен рана
од бакра сва исткана.

Са гране ласта вели:
– Скоро ћу да се селим.

У клупи ђаче пише:
– Брзо ће магле, кише.

– Позна ме јесен љути,
вели септемвар жути

Јесен се, јесен рана,
прострла преко грана.

У жутом ауту стиже
и жуто лишће ниже.

Опширније...

Душан Костић – ВУК СРБИЈИ

У тој тами дугој бљешти моја луча,
Србијо, из канџи излети још млађа!
Слутим зору бријегом кроз крв која кључа
за твоју слободу, за све што се рађа.

Избјегох, ал' твој сам до дна, задње нити,
зар могу не вољет дом тај, своје краје?
И овдје, у св'јету, ја ћу с тобом бити
међ' нама даљина макар колика је.

Јер знам чежње твоје, твој сан, твоје наде,
знам ширину душе и љубав без мјере,
твој мрак знам дубоки, и тугу, све јаде,
сву бол коју болиш, све то што те ждере.

Знам шта оком плане. мрко, усред уза,
крену л' чете листом, бљесну ли шишане;
знам ти сваку мис'о, сву горчину суза,
гњев твој предубоки, ланце покидане.

Земљо моја родна! Знам и глад, и хајке,
кевтања, и сплетке, и жуч, мракобјесе;
знам јед шупљоглавца, глас туђе свирајке,
знам душу мантије, ћуд кнежеве кесе.

Ал' за тебе трпјех – за дан што ће доћи,
за пучину твоју што се диже смјела,
за см'јех твог прољећа мрак покидах ноћи,
за живу ти ријеч горјех до пепела.

За све снове твоје уткане у струне
гусала, за бајку мајке – ткаље меко,
за горчину клетве издају што куне,
ријеч њежну драге драгом на далеко.

Земљо моја родна! Твој сам. Руди пјена
над буктињом срца – љубав тихо плави.
Ја знам снагу пера, праха размућена:
сву љепоту твоју свјетом да прославим!

Опширније...

Душан Костић – ПЈЕСМА ТИХА

Ништа, ништа не видим. Пијан
од љубави сањам језера давна, ријеке,
острва она знана; испијам
жедним оком пожаре оне далеке.

Да сагорим, да отхујим – шта ли?
О крика овог и срца овог да није:
свему би се, свему би се тако радовали
ко оне птице, на грани, птице двије.

Проћи ће воз, кроз жита, подно звијезда,
пронијет хуку, прозора безброј, лица.
Хоћеш ли ми, селицо, махнути из свог гнијезда –
из купеа неког без сијалица?

Познао бих ти смијех, видио очи – иако
мрак је, и ноћ је… Све би засјало тобом!
И дуго, дуго, послије, док мјесец би кровов'ма скак'о
срећу бих дијелио са пустом мојом собом!...

А не знам. Не видим ништа. Да ли
вољен сам, жено, јер ме данима болиш?
Тијесан себи сâм сам и тако тужно мали
у овај час – кад не знам да ли ме лудо волиш!...

Опширније...

Душан Костић – МОЋ ВОДОПАДА

Приђоше пољу. Она рече не.
Стаза се затим вијугну у хлад.
Прођоше шумом. Она рече не.
Кроз сумрак већ се осијав'о град.

И опет траве, па грање, па друм
(неке се сјенке узмутише зле),
однекуд кроз ноћ дојавну се шум –
она рече да, она рече не.

Маглина поче да исплиће кош
од замке слатке слаже нит по нит.
Не, рече она: само мало још,
скренуше потом низ путељак скрит;

још мало само, и још мало, гле:
пред њима ријека сламала се сва,
од водопада трептало је тле –
она рече да, она рече да.

Опширније...

Душан Костић – ТАМНЕ СУ МОЈЕ РИЈЕЧИ

Тамне су моје ријечи, све тамније,
гладне су моје очи, све гладније,
од шибља ноћи станка немам;
ружне су моје псовке, све ружније,
тужне су моје лађе, све тужније,
куд се то спремам?

На некој грани трава расте,
на некој ливади грање пласте
(зле воде гмижу наопако);
над хумовим дивљач лове,
по хумовима звијезде плове –
зашто је тако?

Грко ми небо кроз косу рије,
простором мојим лишће гњије,
јаблана немам.
Тамне су моје ријечи, све тамније,
тужне су моје лађе, све тужније,
куд се то спремам?

Опширније...

Душан Костић – ЦРНИ КОЊИ

Дођоше по њу црни коњи,
ах црни коњи, црни коњи!

Сав залив утону, загуби се
за брдима сад ми мрким,
за магленим.

Измакну се ведрина. Одмами смијех.
Остадох сам на пијеску,
сам на пијеску.

За леђима посљедњи трзај, стисак задњи.
Ошину ме једна смрт,
остави да размишљам.

Однесоше је црни коњи,
ах црни коњи, црни коњи!

Опширније...

Душан Костић – ПОНЕКАД

Понекад ми се учини
да си облак који прође:
био је и нестао.
Била си грана, била си грожђе
које сам једва, можда у сну
унесен усном дотакао.

Понекад осјетим, у осами,
да је све тако брзо било
метеор који је у тавно крило
вода и трава пао:
понекад зажелим да смо сами
опет и опет, да дођу снови
које сам ти некад шапутао.

Опширније...

Душан Костић

Душан Костић рођен је 23. јануара 1917. године у Пећи. Био је песник и романописац, a својим делом је летописац своје земље и веома значајан хроничар времена у којем је живео. Заузима значајно место у нашој књижевности за децу и омладину. После завршене основне школе напушта завичај и наставља школовање у гимназији у Беранима, а затим студира књижевност на Филозофском факултету у Београду.

Песме пише од своје четрнаесте године, а као студент је писао песме револуционарног духа, тада омиљене међу омладином. Међутим, власти су с подозрењем гледале на ту делатност младог песника револуционара па је био неколико пута хапшен и затваран што није сломило његову веру у идеје социјализма и комунизма за које се борио стихом и оружјем од првог дана револуције. 

Самоћа је лајтмотив Костићеве поезије, а његова лирика самоће је плава, и плавило има различито порекло и вишеструко значење. Тумачећи то песник каже: покушавам да домамим ту неизвјесну поетску птицу која однекуд за мене треба да буде плава, сребрна, мјесечинаста. Плавило означава песникову осећајност али је и инкарнација његовог патриотизма. Костић је сликар плавог, Медитерана и балканских простора. Песмом је сликао родну Пећку Бистрицу, Плавско језеро и Лим, Дунав младости, лепотицу Сочу, Сену, дивљу Арагву. Сликарски обдарен један је од највећих пејзажиста у југословенској поезији. Као новинар је доста путовао својом земљом, али је видео и свет (Француска, СССР, Румунија, Бугарска, Грузија) и то је распаљивало његову песничку искру. Објављивао је и запажене путописе и репортаже. 

Хватајући се у коштац са самоћом, као видом човековог отуђења, Душан Костић пева и песмом гради мостове на којим се људи сусрећу, јер мостови су како песник каже пољубац који спаја обале. Сводећи свој песнички и животни биланс, пита се зашто је тако много мењао небеса и крстарио друмовима балканским, а сам одговарајући да је он тужни путник љубав тражио, а то је јасно из свих његових песама које сведоче да је љубав нашао у поезији, и та љубав превладава самоћу, осмишљава чин живљења и певања, што је за Костића потпуно исто. Он је лиричар који је живео у једном не много лирском времену, које карактерише превирање између љубави и мржње, и сва његова поезија је између та два пола – отпор мржњи и чежња за љубављу, а својим песничким делом је утиснуо лирски печат времену у којем је живео. 

За свој књижевни рад је добио много награда, међу којима су: награда Удружења књижевника Србије за дечју поему Градић Јеленград и за збирку песама Зов лишћа, Змајева награда (1979) за дело Постојбина маслине, Горанов вијенац (1981). Добитник је и Октобарске награде града Херцег Новог. Објавио је збирке песама: Пјесме, Земљи вољеној, Поема о граду и љубави, Прољеће над ровом, Говор земље, Тиха жетва, Мреже, Морија, Пјесме неспокоја, Лирика југа, Архилепаг и друге. Романи: Глува пећина, Сутјеска, Модро благо, Гора Коштанова су га уврстили међу најзначајније писце ове врсте литературе код нас.

Душан Костић је умро 19. октобра 1997. године у Мељинама код Херцег Новог. Песничку заоставштину му је уредио књижевник Велизар Бошковић и објединио је у збирци Како ће се ово звати…

Опширније...

Кристина Павловић Рајић – НАГЛАВАЧКЕ

Џепови – рукавице
А рукави ногавице
Сукња уместо кабанице
Лице на месту стражњице
Бубашвабе наушнице
Цвеклом румене јагодице

Кожа се изврнула
Вире изнутрице
Прозор место шалона
Добио мермерне поклопце

Отишао живот наглавачке!
Ма које три лепе пих мачке!
Како да га вратим наопачке?

Опширније...

Кристина Павловић Рајић – У ПОТРАЗИ

У потрази за тобом
Прокoцкаћу душу.
Тутње слутње, добошаре...

 Једно вече касно,
Стрешћеш попадало иње
С капута што мирише на вечног путника.
Касно једне вечери
 Топли дах с усана прозбориће ми име.

 Стари порцелан у дрхтавој руци
Одзвониће све страхове,
 Све чежње већ с лишћем свеле.

Утихнуле су године збуњене
За једном вечери звезданом, искапале.

 Застану погледи у сусрету,
 Отворе се зенице целе и
Уплове нежно грлећи се боје,
У један вир утону обоје.

 До дна се душа и онда стигло,
 Признања није било.
 Завеса трепавица је пала,
 Магија је остала иза
Већ познатог мизансцена.
Занемели смо као острво
 Што се преполовило нечујно

 Стрепим да ћу
У потрази за тобом
 Прокоцкати душу.

 Доћи ћеш касне вечери
Похабаних ципела
Дахом врелим прошаптаћеш
Чувано под кључем драгоцено име
 И питање – Куд нам се живот деде?
Плашећи га се, чували смо за крај –
Да једним пољупцем догоре
Сви трептаји измучени.

Високи јабланови шапућу са сенкама.
 Силуете се преплићу и расту
Извите до месечеве свите.
 Једне вечери чекане, вечите.

Опширније...

Кристина Павловић Рајић – СТРАСТ И СМРТ

Живот се ковитлао у бездане тамне...
Раскрилиле се зенице – двери космичке!
У теснац га стискале силе непојамне...
Женственост јој пламну жудећи оберучке!

Душа му у носу, а он је силно љуби!
Не даде се сени тамној, страст му не уби.
Зар сад кад живот му мирише, бујно цвета,
А њој у недрима нектар с рајског дрвета?

Још пољуб један, па нек иде све у прасак!
Још мушки да њу чврсто грли, лудо љуби,
Из анђелског јој тела отме вражји гласак!
Богињу кад узнесе, нек и живот згуби!

Опширније...

Кристина Павловић Рајић – НЕ БИЛО МЕ

Полаганце склиском
Бол с вриском
Оштром штиклом
Мог мозга лом

Канџе наоштрене
Чиоде у јастучнице
Заривам црвене
Мисао кипти
Отровао си је

Стамен ко кип
Клањања ти годе
И њихања згоде
По тинтари те
Матере ти
Мене ‘ш сатирати

Достан
Бостан обрао си
Ваздан постан
Не омрсио се
Разбуктао ми се несан
Дозрео си јашта ли си

Ока сладострасје
Нек' од љуте муке спласне
Нека жмира
Чело шнира
Роморне ти мисли наборе се
Дал' ме други у наручје
У јазбине своје вучје
Венац плете косе вуче
Полеђушке
Потрбушке

Убило те
Не било ме

Опширније...

Кристина Павловић Рајић – НЕБЕСКИ ЗАГРЉАЈ

Опет су ми се путеви умрсили
Нека тиха туга роси очи
 А ја бих само сунчано јутро
И твој поглед у душу да ми крочи.

 Пруће се неко између нас умеће
 Савијају нас и одвлаче
Жиласте гране
Чисто и невино би само
Срце у твом наручју да осване

Јер ми смо, драги, са космичких стаза
 Спуштени у камењар гуштера
 Несвикли довека
На беду пустих снова
И празнину јаве отужне

Јер - ништа ми не тражимо друго
 Сем да потоци душе
 Нађу своје ушће

Кроз дрхтаве брезе још трепере звезде
 Прислони дланове, одагнај ми језе

 О воли ме, воли
Сакриј ме у загрљај
 Погледај у небо
Чекају нас чезе
 Узнеси ме да свака бољка ишчезне.

Опширније...

Кристина Павловић Рајић – ОРФЕЈУ МОЈ

(Ленкин солилоквиј)

Дуго сам исти санак снила:
сва изгужвана бела свила
под твојим прстима је била.
У нади ми се тама свила...

Једина је моћ твог гласа пој!
Запевај мило, Орфеју мој!

Немо ме боли твоја ћутња.
Тихо раздире сва та слутња.
Нежно бих те по срцу такла,
али је љубав сва од стакла,
звонка, тако крхка препукла.
На коленима, ах вапај луд!
Твој неми поглед – мој је усуд.

Једина је моћ твог гласа пој!
Запевај мило, Орфеју мој!

Сузом што се загрцнула
нежно бих те по руци такла
да изађемо из тог пакла,
где реч чекана је замукла.
Ал' потоња је памет залуд.
Твоја ћутња преки ми је суд.

Једина је моћ твог гласа пој!
Запевај мило, Орфеју мој!

Нежну песму тихо певуши
да горки страх груди не гуши.
Пред огромном смо тајном
заточени у мраку сјајном...

Једина је моћ твог гласа пој!
Запевај мило, Орфеју мој!

Опширније...

Кристина Павловић Рајић – САН О ЖЕНИ

Изгорећеш, заволећеш, ал' не суди потом мени
Познаш ли како је, мада прогнан, трен блажен
Када пијанством погледа си разнежен
Кобне су силе фаталне жене , дражи непресушне

Громови ће тебе, драги,
Просевнути да загрмиш
И одјекнеш до висина...
Знаш ли вила какав танац игра?
Косе русе по теби разасућу
Неслућеним ужицима засућу…

Дођи, загризи сочне чари
Дотакни, мили, ове жари
Што жуди носе од раја до дна
Венац исплети од свога сна

Ја сам она што је била и биће
– Омамна тајна, вечна загонетка
Ал' не питај се ништа више!
Сада љуби страсти ове…

Ко силна вода, извор јак
Протеци обалама белим
Да котрља слап!
У очима хладним нађи плам
Весталке чији гори храм

Хоћу јецај и јауке!
Хоћу студи жарне, ломне
Да се гласне жуди пој
Испреплетани дивљи крик!

Хоћу громку снагу, рик!
Да испијаш ме једру, путену
И мушки волиш страст ову заумну
До малаксалости свих милина земних
Кад дрхти још уздах чула изморених

Човече занесени, мрачне су ове сени
Зар је она кадра када да другом угоди?
Не питај се, тад је касно:
Да ли анђео или мачка пакла
На рамену је твом заспала.
Изгорећеш, заволећеш ал' не суди потом мени

У канџама си што срце пара.
Жудећеш трајно за комадом дара...
Слуга си својој опсени
Кида те, дроби тај сан о жени...
Чућеш врисак свој паклени
Ал' не суди потом мени.
Знаш ли вила какав танац игра?

Опширније...

Кристина Павловић Рајић – ЏАРНЕШ ЛИ

Џарнеш ли, плам се стушти
у груд грумени.

Од недира – у пијанства,
џарнеш ли,
јер чежња је.

Силна, а слепа, заносно лепа.
Седмора врата забрављена
у мах чарна отвара.

Чари јој неспокој воли...

Ко смрт тврда стена си,
ал' вулкан жари
у мисли џарнеш ли.

Чедна при познанству,
чар у чам претапа.
Неспокој од злата.

Ко урок клета,
појавом – девица света.
Чари у чвор заплете
– разуму се свете.

У извору вечна је,
трајно увире те,
само ли џарнеш.

Чари јој неспокој воли...

Опширније...

Кристина Павловић Рајић – ЕРОС

Космос Земљу притиснуо
Продорно јој таласе размиче
 Шуми јека из дубина
 Пенушава као брда плава
Небо испуњава и...
И извија јој бокове

Зауздахну
Док плима продире
Тајац неверице осваја

 Обујмио је
Па је растаче, растаче је...
 Елементе збира, котрља и спаја
Шири се у безгранично
Шири надмоћна снага долинама,
 Пољанама, разлеже се...
 Јаким бреговима

Земљу целу претресла
Уздасима просецала
Сила умилна осеком
Осмех сунца развукла 

Опширније...

Кристина Павловић Рајић – ДАИРЕ

Звец низ звец - задрхти ниска,
Прошапће песму даира звук…
 Покуца на прозор уснули
И прхну отуд чежње милина.

Залепрша хаљином босонога.
Косе јој дуге додирују бедра.
Врца јој снага белих недара.
 Прострели жеравицом свакога.

Носи је игра, даира звек.
 Узнета ватром, опече тек.
А сама силна - врели је лед!
 Сјаји њом сунце и месечина.

Кафански свирачи, вика и срча,
У руци даире – звечи звечка…
 Помахнитале су жудње и страсти!
Хрле, падају пред женском власти!

Опширније...

Кристина Павловић Рајић – МАЛЕНЕ РЕЧИ

>Шапати су мињончићи међу уснама.

Топлим  дахом чежња растопљена.

У кафеу брбљиво су  распричане

две шољице преврнуте.

Врцава су обећања,

светлуцави дуги сати,

отворене све капије;

а у жељи чамац сину,

исплови у месечину!

Гласови су нежни, меки,

срцолико заобљени.

Малене нас речи греју.

Опширније...

Кристина Павловић Рајић – АТОС

По плаветним се смирајима светкује
пурпурна позадина. На оквирима,
преплитање светлости у трептајима,
отмено је. У седеф се море кује.

Кроз измаглицу плаву осликана је
силуета Атоса: симбол светловит;
у врховима, у трима стенама – нит!
Утврђена стаза ходочашћа траје.

Наслућена тек светогорским звонима,
на хоризонту бескраја руди тајна.
Море мирно шуми тренут вековима.

Чамџију осени мис'о несазнајна.
Завеслај худ! Врата сна замандаљена.
У хладу палме кућа бди остављена.

Опширније...

Кристина Павловић Рајић – ПИРОВАЊЕ

Истине су страшне добро сакривене.
У игру званица уплела се душа.
Пировање не да да се јецај слуша.
Крваве су јаме брзо заптивене.

Не слутише да су кобно преварене,
над тамницом црном - светковина тмуша.
Безгласни им вапај правду би да куша.
Туже гласом танким душе несмирене:

-Окадите једном мржње које пеку.
Нек истина никне. Скривене се раке
уз дреку пијанке чују у лелеку.

Над гробницом тајном лелујају сенке
-гласом плачним својим бол би да истеку,
молећи појање место теревенке.

Опширније...

Кристина Павловић Рајић – MОЛИТВА

Зароним у светлост благодатну
звонким дисањем душе. Бдење
кроз етеричну мелодију све мира
стишава у склопљеним длановима
немире. Боже, страшни и дивни!

У сабраности срца и ума
суза изрони у тиховању.

Опширније...

Кристина Павловић Рајић – БДЕЊЕ

Слутиш ли у свитање
У трептајима далеког бдења
Заруди празнина загрљаја

У сутон да, слутиш ли,
Света два из дамара
Пропињу чежњу векова
За један додир у магновењу...

Опширније...

Кристина Павловић Рајић – МИР

Утрне у несан
Облак заплесни немирису
У нечуј случи се
Тихо звање, клепетање
Мир је невид спокоја.

Само, дрхти ли
У сретење разгрљених кругова
Искричави кристал дамара
Мир је немир уснули.

Опширније...

Кристина Павловић Рајић – РАЗБРАЈАЛИЦА

Један, два – ево га
Три, четири – одабери!

Једна врана
 Незвана
 Долетела
 С Незнан поља
 Стаде, те се испрси
 И рече му: „Ту си!“

Из шешира стара
 Сада бежи бели зец
 Низ басамке танке
 Разлетеше се сламке

Пет, шест – лоша вест
 Седам, осам
„Знаш ли ко сам?“

Једна врана
Незвана
 Долетела
С Незнан поља
 Стаде, те се испрси
И рече јој: „Ту си!“

Хоп, хоп из кецеље боб
На астал се просу
И показа косу,
Накези се бабином
Погуреном носу.

Девет, десет – све у тресет
Једанаест, дванаест... Mors certa, hora incert[1]

Једна врана
 Незвана
 Долетела
С Незнан поља
Мало само одстоја
Изнад главе гракну: „Ту си!“

Ђа, ђа зврнда рђа!
Иш, иш у буњиште!

---

[1]Смрт је сигурна, час смрти несигуран

Опширније...

Кристина Павловић Рајић – ХОРОР ПЕСМА

Ноћ се језом притајила

Хтонске хорде хрле

Стискају се нечујне

Притворно невеште

Погледа зјапног

из безочне јаме

Подилазе стравом

Можданом кором, главом

Загрцнута неверица

Оштрица јутра

У грлу забодена

Сува без ваздуха

Ковчег

Тама

Ледена покорица

Земљаног грумена

Оловна јава

Кошмарна буђења

Најцрња страва

Опширније...

Кристина Павловић Рајић – ЦРН САН

     

Чему се Гете чудио када Антигону није разумео?

Јекнула је зора у једном трену!
Ошину слутњу, још не трепну
Пресече дан бојама ткан
На незнан бездан, црн сан...

Уздахну урлик из сестриних груди
До неба шикну! До Бога нема...
Храстове прострели и липе ,у јецај
Се просу у круг у бескрај...
Пуче у срчу, вино се просу
 На земљу ледну.

Пресахла слутња, црна нада
Ледена празнина душу распорила
Бездана јама...

Опширније...

Кристина Павловић Рајић – ОБЕЛИСК

ТРИПТИХОН

I
Дах животни
од душе неста.
Човек преста
с бивања да бива
душа жива.
У недах прах
– дах удаху.

II
Засејава Небо Земљу
праском сунчане магле.
Свило се у жилу живу.
Стабло под небом
плод свој да.
Век за века
– оглођен, сасушен.
Засејана земља костима.
Век за векова
– иструлиће ил' човек стаће.

III
Утрнуће Земља
загризом ватре загрцнута.
Ојаловиће Земља
пробуђена стена кад окошта.
Заспаће слеђена
водама без осмеха.
Као Месечева,
њена ће сенка обелиска
витлати новим световима.

Опширније...

Кристина Павловић Рајић

Кристина Павловић Рајић рођена је 30. јануара 1976. године у Београду. Професор је српског језика и књижевности. Звање је стекла на Филолошком факултету Универзитета у Београду.

Поезија је за њу игра, али то су ретко шаљиве игре, чешће су тешке, озбиљне, најживотније могуће. Опет, тако заоденуте у разигране речи, које као да се отимају даље од строфе и стиха, њене песме чине да боље схватимо и лакше прихватимо озбиљности живота.

Пише од детињства, али објављује тек од 2017. године у Суштини поетике, Бдењу. Песме су јој преведене на руски језик и објављене у Новом погледу у Санкт Петербургу. Поезија јој је заступљена у многим зборницима.

Објавила је збирке песама Разгрљени круг (2018), Лепеза (2019), Зелена љуљашка свемира (2022). 

Живи и ради у Београду.

(6. јула 2022)

Опширније...

Анђелко Заблаћански – НЕДОСТИЖНА

Као искра вечног сна
Трепериш у ваздуху тишине моје,
Понекад – само у зеници без дна
Разлијеш ми све дугине боје;
Тад милујем те немо
Кô недозрелу трешњу кап росе,
Кô месечина своје небо −
Милујем твоју пут испод расуте косе

Из збирке Рам за слике из снова (1992),

Опширније...

Анђелко Заблаћански – НАША ИСТИНА

Самоћа као воденица
Бол као пустиња
Жеље као стеница –
Ја са срцем од иња.

Ти као планински врхови
Распеће покушаја
Живот – окорели снови –
Ја као звезда без сјаја.

Ми као лет без крила
Истина сама, мртва
Ти богиња си била –
Ја сањар и жртва.

Из збирке Рам за слике из снова (1992)

Опширније...

Анђелко Заблаћански – МАЧВАНСКА ЗЕМЉА

О, доброте твоје
Ору те и псују,
Кажу, некад слажеш,
У звезде те кују
И опет псују,
А ти увек, увек дајеш.

Знојем те натопише твоји,
Њином крвљу туђа рука,
А ти све трпиш:
Кад некад те пљују,
Мећу на сто мука
И опет псују,
Остајеш без јаука.

О, доброте твоје
Испод коре хлеба земљо,
Тврди длани те мазе,
Воле и псују,
Као очи пазе,
У бразди злато кују
Сељанка и сељо.

Из збирке Рам за слике из снова (1992)

Опширније...

Анђелко Заблаћански – ЖИВОТ КАО ЕЛЕГИЈА

Ако учиним корак – биће у празно
У тврди оквир наличја среће
У неко доба чудно и лажно
Где човек Човека не сусреће.

На планету где је Човек слуга
Где нема цвећа већ мртвило боја
Где самом себи сам највећа туга
А највећа радост илузија моја.

Где ђурђевак никад не убија зиму
Бићу вечно у окриљу њеном
У хладноћи – пепелу и диму
Прекривен лепе прошлости сеном.

Ех да могу бар сенке да љубим
Мога давно несталог живота
Да са њима снагу из сна будим
И упловим у море лепота.

Лепоту да вратим - с њом да плачем
За погледом што већ тихо стари
Да се одупрем болу све јачем
Да срце за будућност мари.

Корак да буде на срећно поље
Али како – кад наде гробу хрле
Кад нема пута за радост - за боље
Кад авети ме канџама грле.

А корак иде – знам у празно
У тврди оквир наличја среће
У неко доба чудно и лажно
Где човек Човека не сусреће.

Снага где пада у подножја сива
У море без дна што је брзо носи
Пучином која не зна да плива –

Пада на трње – а већ смо боси.

Из збирке Рам за слике из снова, (1992)

Опширније...

Анђелко Заблаћански – ЖЕНСКА ЛЕПОТА

Написаћу за те један стих
Не стих – већ песму целу
Не једну – већ хиљаде њих
Да опевам ватре у твом телу.

Да опевам усне покајнице
Што ме трују и лек дају
И те очи бистре изворице
Што ме хладе а студ отапају.

Певаћу и о пупољка два
Чији мирис и белина
Краду души веровања сва
Да је човек без жене целина.

А тек ноге – два потока
Што ме воде у море сласти
Још и руке – два поскока
Немирне ко твоје страсти.

Зато ћу песму написати
Не једну – већ хиљаде њих
Али лепоту ти нећу описати
Јер лепша си него сваки стих.

Опширније...

Анђелко Заблаћански – УДОВИ

>Раскршће си брига
одмориште птица селица
последњи лист сена у стогу успомена
најмилија књига у јесењој ноћи
реци – ја ћу доћи

узећу чежњу твоју
у пупољку росе твоје косе
расплешћу у сан тек кад забели дан
кад сву снагу моју узму задњи петли
и кад ти око засветли

остаће мирис тек
радознале таме – тебе саме
бестидне светлости јутра и опет сутра
и тако цео век док је дана и ноћи
реци – опет ћу доћи.

Из збирке песама Рам за слике из снова (1992)

Опширније...

Анђелко Заблаћански – ГРЕХ

Зашто веле да си грешна
кад чистоту у погледу чуваш
спонтану као свитање
пркосну као моћ

Зашто веле да си грешна
кад лепоту у уздаху сниваш
бескрајну као скитање
ћутљиву као ноћ

Зашто веле да си грешна
знаш ли -
ти стидљиво моје усхићење
свих птица селица у јату суза
ти безумно моје очајање
поскока у пустари зене

Зашто веле да си грешна
кад си моја поетска муза
док се плашим и твоје сене

Из збирке Рам за слике из снова (1992)

Опширније...

Владимир Бабошин – РЕЧИ

Шта је живот – представа а ми глумци само
И не знамо ко је сваком од нас дао роле.
Заједно смо, а једни друге ми не знамо,
С речима без душе и празним кȏ пароле.

Речи, речи... просуте вешто по папиру,
Или на монитору слова у лепом низу.
За писање храброст не треба у немиру,
Ал' у очи рећи тешко је – храбрости близу.

• С руског препевао Анђелко Заблаћански 

(Из књиге Од Пушкина до Капустина, 2019)

Опширније...

Радјард Киплинг – АКО

Ако можеш остат миран да присебност не изда те,
Кад присебност други губе, још пребацит теби желе;
Ако себи још верујеш кад сумњају други на те,
Али ипак да помишљаш и на то што други веле:
Ако можеш дуго чекат, а да то те не замара,
На клетве против тебе клетвом да не одговориш,
Нити мржња против тебе да у теби мржњу ствара –
А да ипак не изгледаш да сувише мудро збориш;

Ако можеш и да сањаш, а то да те не размеће;
Ако можеш да размишљаш, а то да ти није мета,
Ако можеш да дочекаш и тријумфе и несреће
И једнако да посматраш те варљивце овог света;
Ако можеш да поднесеш да истину речи твоје
Изопаче неваљалци, плетућ замке будалама,
И да гледаш искварено сво животно дело своје
Па да опет грађу почнеш ислуженим алаткама;

Ако можеш да сакупиш тековине свог иметка
И све то даш потезу једном – тешко или лако,
Ризикујеш да изгубиш, па да почнеш све с почетка,
А ни речи да не рекнеш – како живет није лако;
Ако можеш срцу своме и живцима да наредиш:
Да и пошто истроше се задуго ти помоћ пруже;
Да у теби ничег нема, сем Воље да заповедиш –
Осим Воље која каже: Издржите само дуже!

Ако можеш зборит с руљом, али ипак ван ње бити,
И да шеташ с краљевима, а да се не погосподиш;
Ако ни враг ни пријатељ не могу те увредити;
Ако на те свак' рачуна – ал' не да се с њим и сродиш –
Ако можеш да испуниш неумољив минут који
Пређенога растојања, да достојно туд се мине –
Биће твоја Земља цела и све што на Земљи стоји
И још више: ти ћеш тада бити Човек, драги сине.

• Препевао Трифун Ђукић

Опширније...

Невена Милосављевић – РАТАРУ

Осемени ову трошну земљу,
Што некад је само смоница била,
Квргава, камена, каткад и јалова,
Многим је гладним жита изнедрила.

Окупај зрна капљом твоје росе
Кад им се младенца ситна исклија,
И чувај их суше и мразног лета
Што дах им сише, и влакна испија.

Обилази класје у дане растућа,
Оплеви срцопуц што се уз булке свио,
Попце потерај у њихове рупе
И цврчка што се у круни скрио.

Кад се као море шеница завијори,
Српом је сеци, па вежи у снопље,
Одложи у салаше да ветар је суши
И од стабла справи убојито копље.

Па врх у отров чемерни умочи,
Разапни стрелу ка плавом хоризонту,
Ничице паде с неба једна птица,
Срце јој у примирју страдало на фронту.

Опширније...

Невена Милосављевић – ИГРА ПРЕСТОЛА

Опколили смо сопствене мисли
У два логора
Два стецишта угаслих
Очекивања.
Седимо са две стране
Исте арене
А на попришту
Без смењивања
Слутње само
Још се као
Лавови
Са гладијаторима боре.
Отворимо наше усне
Нека нам уђе кроз поре
И меке учврсле боре
Макар трачак
Неразумевања.
Макар привид
Узајамног исмевања.
Раскрсти прсте камене
У чвор свезане
За сваки случај.
Не гаси пламене
Из груди што букте
Па врата закључај
Од тешког храста
Што за нама хукте.
И као да смо сами
На овом свету
Начини потез први
И на овом рулету
Ми
Играмо до задње
Капи крви
Игру престола,
Без мрве кајања
До задњег прага
Неиздрживог бола
И ко победи
̶ Нека слави пораз!

Опширније...

Невена Милосављевић – ЖУДЊА

Дрхти ми тело од жудње,
И када си близу, али и далеко
Нека ми то буде судње
Све што ми забрани неко.

У греху, грех од греха стрепи,
У уздржању чула ја тражим моћ,
Од укуса слада ум ми ослепи,
Боже, да издржим још ову ноћ!

Ни снови да ми утеху пруже,
Постеља хладна, а тело ми врело,
Моје се мисли са блудом већ друже
И боје у црвено што било је бело.

Зуби заривени у мишицу, кидају
Комад по комад од мога хтења,
Па са кожом и срам ми скидају,
Нема срама, нема ни презрења.

Као Софки ноћас, крв ми нечиста,
Узбуркана до сржи, на степен до врења.

Месечина на прозору као жудња блиста,
У постељу страсне немире ми мами,
Ни сенка на драперју више није иста,
Губи се у овој просјачкој осами.

Опширније...

Невена Милосављевић – ШКОЉКА

Сећаш ли се кад смо се синоћ
Бежећи од света
Насукали на острво сена.
Кад суво сам ти биље
Са хаљине стресао, а онда
Тканину њену разапео на коље,
Да буде нам шатор,
Да нас не виде ни звезде,
Што би нас једно од другог,
Можда и на трен
Својим сјајем засениле.

Из грла ти је гугутка певала,
А пој ми њен поглед мутио.
Месечина ти открила бисерну пут,
Белином занешен упитах се:
– Шта ће шкољка међу откосима?
Који је талас под моје прсте баци,
Да бисер ми нуди под светлошћу Луне.

Сву ноћ смо се тражили
Међу дивљим маковима,
Опијени мирисом јулских шљива,
Сокове њине жедни смо кушали.

Опширније...

Невена Милосављевић – ПОЗНАЊЕ

Знам ти душу грешну, црну ко угарак,
Ока сету давну и сјаја у наговештају,
Док замуклог смеха одаје те крак,
Тишину од звука гласином вештију.

Знам ти понос, дични само наизглед,
И браду док дрхти кад ехо избледи,
Знам и сузу бистру кад замути глед,
И заклетву мучну кад време проседи.

Знам ти смирај жеље и жудњу чисту,
Страсти лаке, срамне, горљиве у трену,
Срца искру свету, стављену на бисту,
И предану руку по пути ми разнесену.

Опширније...

Невена Милосављевић – КАД ЖЕЛИМ ДА СИ БЛИЗУ

Кад желим да си близу,
Разгрнем чађ са успомена,
Умијем слике утиснуте у зеницама,
Кад заигра очни живац у предаху између
Два загрљаја..
Кад желим да си близу,
Ја појурим промрзле птице у топле пећине,
Огрејем им крила над пламеном
И зурим им у очи црвене и жуте...
Кад желим да си близу,
Ухватим ветар што преврће таласе,
Опасам му ветрени рукав
И у кратком замаху бацим га на чуњасто платно..
Кад желим да си близу,
Раскопам светлост и у најмрачнијем куту,
Сноп уберем златни и обасјам путе непрегледној вечности...
Кад желим да си близу,
Посадим јесење руже, и у труљењу круница њиних
Ја шаљем поздраве црним хумусом
У дубине бивалишта твојега...
Кад желим да си близу,
Сузама нацртам правац, и кроз мочваре,
Блатњаве стазе пробијам своје срце,
Хрлим у сан, у одбегле руке...
Кад желим да си близу,
Окренем лице сунцу,
И топле се зраке благе у руке ти свете претворе..
Кад желим да си близу,
Даљини се твојој неземаљској
До травице увеле поклоним,
И пустим да ме мирис њен у одаје твоје одведе.

Опширније...

Невена Милосављевић – ВОЛИМ ТЕ

Волим те, како се воли
Неко ко је далек,
А срцу драг

Волим те, онако како се воли
На песку, на плажи,
Голи у свитање

Волим те, у трену силно,
У ћутњи смерно,
Каткад лудости да сличи

Волим те, на крилу, просутих власи,
На прелому светлости,
у боре међу веђе

Волим те, у љутњи, олуји и снегу,
На плочнику, клупи, на
Меканом дивану

Волим те, и не знам тој
Љубави име,
у дрхтају благом,

У пољупцу сласном,
У пустоши засићења,
Повлачењу плиме
− Волим те.

Опширније...

Невена Милосављевић – ЗАБОРАВ

Нека полете дивљи гаврани
Ка Орјену, у закриље муника,
И нек им се траг затрије врани
Под кршином пећинских урлика.

Нек на клетве и јад ми обесни,
Добри Бог милоштом зажмури,
А кад на тугу ухвате се плесни,
Крвца ће у жиле набрекле да сјури.

Кад бура проспе дашак силовити,
И са Зубачког кабаоа отопи снегове,
Тад туђи ћу лик у зачељу уснити,
Очи боје срне, ни налик на његове.

И из муника јалових посвуда перје,
Просуло се црно на мрчнију црмницу,
У угинућу ни ветар да помери драперје,
Ни око да погледне у сећања стрмницу.

Опширније...

Невена Милосављевић – АЛФА И ЗЕТА

Окупана сунцем из твога сам ока
Чиста и вољена на рајском сатену,
И чежња је твоја смерна, дубока
Алфа и Зета у самртном помену.

Семе сам белог, дивљег олеандра
Расуто на махове у распукле снове,
Крило орла сурог побегло из кадра,
Фрула гласоноша од сирове зове.

Горске очи сам врх Дурмитора,
Из Ђавоље вароши камена млада,
Твоја сам Србија, твоја Бајна гора,
По атару у испашу распуштена стада.

Твој сам почетак и твој вечни крај,
У теби изникло семе што већ цвета,
Изгубљени давно, у младости рај,
Урлик са Мон Блана на ивици света.

Опширније...