Анђелко Заблаћански – НЕДОСТИЖНА

Као искра вечног сна
Трепериш у ваздуху тишине моје,
Понекад – само у зеници без дна
Разлијеш ми све дугине боје;
Тад милујем те немо
Кô недозрелу трешњу кап росе,
Кô месечина своје небо −
Милујем твоју пут испод расуте косе