Textual description of firstImageUrl

Кристина Павловић Рајић | ОРФЕЈУ МОЈ




(Ленкин солилоквиј)

Дуго сам исти санак снила:
сва изгужвана бела свила
под твојим прстима је била.
У нади ми се тама свила...

Једина је моћ твог гласа пој!
Запевај мило, Орфеју мој!

Немо ме боли твоја ћутња.
Тихо раздире сва та слутња.
Нежно бих те по срцу такла,
али је љубав сва од стакла,
звонка, тако крхка препукла.
На коленима, ах вапај луд!
Твој неми поглед – мој је усуд.

Једина је моћ твог гласа пој!
Запевај мило, Орфеју мој!

Сузом што се загрцнула
нежно бих те по руци такла
да изађемо из тог пакла,
где реч чекана је замукла.
Ал' потоња је памет залуд.
Твоја ћутња преки ми је суд.

Једина је моћ твог гласа пој!
Запевај мило, Орфеју мој!

Нежну песму тихо певуши
да горки страх груди не гуши.
Пред огромном смо тајном
заточени у мраку сјајном...

Једина је моћ твог гласа пој!
Запевај мило, Орфеју мој!


Претходно Следеће

Поезија - најлепше љубавне песме српских, руских, француских, немачких, светских песника, родољубиве песме. Проза - кратке приче…

Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Сва права задржана  | За свако јавно публиковање обавезни сте да наведете извор преузетог текста |  Архива овог сајтаАрхива овог сајта