Textual description of firstImageUrl

Кристина Павловић Рајић | САН О ЖЕНИ




Изгорећеш, заволећеш, ал' не суди потом мени
Познаш ли како је, мада прогнан, трен блажен
Када пијанством погледа си разнежен
Кобне су силе фаталне жене , дражи непресушне

Громови ће тебе, драги,
Просевнути да загрмиш
И одјекнеш до висина...
Знаш ли вила какав танац игра?
Косе русе по теби разасућу
Неслућеним ужицима засућу…

Дођи, загризи сочне чари
Дотакни, мили, ове жари
Што жуди носе од раја до дна
Венац исплети од свога сна

Ја сам она што је била и биће
– Омамна тајна, вечна загонетка
Ал' не питај се ништа више!
Сада љуби страсти ове…

Ко силна вода, извор јак
Протеци обалама белим
Да котрља слап!
У очима хладним нађи плам
Весталке чији гори храм

Хоћу јецај и јауке!
Хоћу студи жарне, ломне
Да се гласне жуди пој
Испреплетани дивљи крик!

Хоћу громку снагу, рик!
Да испијаш ме једру, путену
И мушки волиш страст ову заумну
До малаксалости свих милина земних
Кад дрхти још уздах чула изморених

Човече занесени, мрачне су ове сени
Зар је она кадра када да другом угоди?
Не питај се, тад је касно:
Да ли анђео или мачка пакла
На рамену је твом заспала.
Изгорећеш, заволећеш ал' не суди потом мени

У канџама си што срце пара.
Жудећеш трајно за комадом дара...
Слуга си својој опсени
Кида те, дроби тај сан о жени...
Чућеш врисак свој паклени
Ал' не суди потом мени.
Знаш ли вила какав танац игра?



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана