Нека полете дивљи гаврани
Ка Орјену, у закриље муника,
И нек им се траг затрије врани
Под кршином пећинских урлика.
Нек на клетве и јад ми обесни,
Добри Бог милоштом зажмури,
А кад на тугу ухвате се плесни,
Крвца ће у жиле набрекле да сјури.
Кад бура проспе дашак силовити,
И са Зубачког кабаоа отопи снегове,
Тад туђи ћу лик у зачељу уснити,
Очи боје срне, ни налик на његове.
И из муника јалових посвуда перје,
Просуло се црно на мрчнију црмницу,
У угинућу ни ветар да помери драперје,
Ни око да погледне у сећања стрмницу.
