Чиста и вољена на рајском сатену,
И чежња је твоја смерна, дубока
Алфа и Зета у самртном помену.
Семе сам белог, дивљег олеандра
Расуто на махове у распукле снове,
Крило орла сурог побегло из кадра,
Фрула гласоноша од сирове зове.
Горске очи сам врх Дурмитора,
Из Ђавоље вароши камена млада,
Твоја сам Србија, твоја Бајна гора,
По атару у испашу распуштена стада.
Твој сам почетак и твој вечни крај,
У теби изникло семе што већ цвета,
Изгубљени давно, у младости рај,
Урлик са Мон Блана на ивици света.
