Ока сету давну и сјаја у наговештају,
Док замуклог смеха одаје те крак,
Тишину од звука гласином вештију.
Знам ти понос, дични само наизглед,
И браду док дрхти кад ехо избледи,
Знам и сузу бистру кад замути глед,
И заклетву мучну кад време проседи.
Знам ти смирај жеље и жудњу чисту,
Страсти лаке, срамне, горљиве у трену,
Срца искру свету, стављену на бисту,
И предану руку по пути ми разнесену.
