Ору те и псују,
Кажу, некад слажеш,
У звезде те кују
И опет псују,
А ти увек, увек дајеш.
Знојем те натопише твоји,
Њином крвљу туђа рука,
А ти све трпиш:
Кад некад те пљују,
Мећу на сто мука
И опет псују,
Остајеш без јаука.
О, доброте твоје
Испод коре хлеба земљо,
Тврди длани те мазе,
Воле и псују,
Као очи пазе,
У бразди злато кују
Сељанка и сељо.
Из збирке Рам за слике из снова (1992)
