Раскрилиле се зенице – двери космичке!
У теснац га стискале силе непојамне...
Женственост јој пламну жудећи оберучке!
Душа му у носу, а он је силно љуби!
Не даде се сени тамној, страст му не уби.
Зар сад кад живот му мирише, бујно цвета,
А њој у недрима нектар с рајског дрвета?
Још пољуб један, па нек иде све у прасак!
Још мушки да њу чврсто грли, лудо љуби,
Из анђелског јој тела отме вражји гласак!
Богињу кад узнесе, нек и живот згуби!
