Кад присебност други губе, још пребацит теби желе;
Ако себи још верујеш кад сумњају други на те,
Али ипак да помишљаш и на то што други веле:
Ако можеш дуго чекат, а да то те не замара,
На клетве против тебе клетвом да не одговориш,
Нити мржња против тебе да у теби мржњу ствара –
А да ипак не изгледаш да сувише мудро збориш;
Ако можеш и да сањаш, а то да те не размеће;
Ако можеш да размишљаш, а то да ти није мета,
Ако можеш да дочекаш и тријумфе и несреће
И једнако да посматраш те варљивце овог света;
Ако можеш да поднесеш да истину речи твоје
Изопаче неваљалци, плетућ замке будалама,
И да гледаш искварено сво животно дело своје
Па да опет грађу почнеш ислуженим алаткама;
Ако можеш да сакупиш тековине свог иметка
И све то даш потезу једном – тешко или лако,
Ризикујеш да изгубиш, па да почнеш све с почетка,
А ни речи да не рекнеш – како живет није лако;
Ако можеш срцу своме и живцима да наредиш:
Да и пошто истроше се задуго ти помоћ пруже;
Да у теби ничег нема, сем Воље да заповедиш –
Осим Воље која каже: Издржите само дуже!
Ако можеш зборит с руљом, али ипак ван ње бити,
И да шеташ с краљевима, а да се не погосподиш;
Ако ни враг ни пријатељ не могу те увредити;
Ако на те свак' рачуна – ал' не да се с њим и сродиш –
Ако можеш да испуниш неумољив минут који
Пређенога растојања, да достојно туд се мине –
Биће твоја Земља цела и све што на Земљи стоји
И још више: ти ћеш тада бити Човек, драги сине.
• Препевао Трифун Ђукић
