Textual description of firstImageUrl

Кристина Павловић Рајић | ОБЕЛИСК




ТРИПТИХОН

I
Дах животни
од душе неста.
Човек преста
с бивања да бива
душа жива.
У недах прах
– дах удаху.

II
Засејава Небо Земљу
праском сунчане магле.
Свило се у жилу живу.
Стабло под небом
плод свој да.
Век за века
– оглођен, сасушен.
Засејана земља костима.
Век за векова
– иструлиће ил' човек стаће.

III
Утрнуће Земља
загризом ватре загрцнута.
Ојаловиће Земља
пробуђена стена кад окошта.
Заспаће слеђена
водама без осмеха.
Као Месечева,
њена ће сенка обелиска
витлати новим световима.



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана