Биографија
Душан Костић рођен је 23. јануара 1917. године у Пећи.
Био је песник и романописац, a својим делом је летописац своје земље и веома
значајан хроничар времена у којем је живео. Заузима значајно место у нашој
књижевности за децу и омладину. После завршене основне школе напушта завичај и
наставља школовање у гимназији у Беранима, а затим студира књижевност на
Филозофском факултету у Београду. Песме пише од своје четрнаесте године, а као
студент је писао песме револуционарног духа, тада омиљене међу омладином.
Међутим, власти су с подозрењем гледале на ту делатност младог песника
револуционара па је био неколико пута хапшен и затваран што није сломило његову
веру у идеје социјализма и комунизма за које се борио стихом и оружјем од првог
дана револуције.
Самоћа је лајтмотив Костићеве поезије, а
његова лирика самоће је плава, и плавило има различито порекло и вишеструко
значење. Тумачећи то песник каже: покушавам да домамим ту неизвјесну поетску
птицу која однекуд за мене треба да буде плава, сребрна, мјесечинаста. Плавило
означава песникову осећајност али је и инкарнација његовог патриотизма. Костић
је сликар плавог, Медитерана и балканских простора. Песмом је сликао родну
Пећку Бистрицу, Плавско језеро и Лим, Дунав младости, лепотицу Сочу, Сену,
дивљу Арагву. Сликарски обдарен један је од највећих пејзажиста у
југословенској поезији. Као новинар је доста путовао својом земљом, али је
видео и свет (Француска, СССР, Румунија, Бугарска, Грузија) и то је распаљивало
његову песничку искру. Објављивао је и запажене путописе и репортаже.
Хватајући се у коштац са самоћом, као видом
човековог отуђења, Душан Костић пева и песмом гради мостове на којим се људи
сусрећу, јер мостови су како песник каже пољубац који спаја обале.
Сводећи свој песнички и животни биланс, пита се зашто је тако много мењао
небеса и крстарио друмовима балканским, а сам одговарајући да је он тужни
путник љубав тражио, а то је јасно из свих његових песама које сведоче да
је љубав нашао у поезији, и та љубав превладава самоћу, осмишљава чин живљења и
певања, што је за Костића потпуно исто. Он је лиричар који је живео у једном не
много лирском времену, које карактерише превирање између љубави и мржње, и сва
његова поезија је између та два пола – отпор мржњи и чежња за љубављу, а својим
песничким делом је утиснуо лирски печат времену у којем је живео.
За свој књижевни рад је добио много награда,
међу којима су: награда Удружења књижевника Србије за дечју поему Градић
Јеленград и за збирку песама Зов лишћа, Змајева награда (1979) за
дело Постојбина маслине, Горанов вијенац (1981). Добитник је и
Октобарске награде града Херцег Новог. Објавио је збирке песама: Пјесме,
Земљи вољеној, Поема о граду и љубави, Прољеће над ровом, Говор земље, Тиха
жетва, Мреже, Морија, Пјесме неспокоја, Лирика југа, Архилепаг и друге.
Романи: Глува пећина, Сутјеска, Модро благо, Гора Коштанова су га
уврстили међу најзначајније писце ове врсте литературе код нас.
Умро
је 19. октобра 1997. године у Мељинама код Херцег Новог. Песничку заоставштину
му је уредио књижевник Велизар Бошковић и објединио је у збирци Како ће се
ово звати..
