Душан Костић
Рођен је 23. јануара 1917. у Пећи. Био је песник и романописац, a својим делом је летописац своје земље и веома значајан хроничар времена у којем је живео. Заузима значајно место у нашој књижевности за децу и омладину. После завршене основне школе напушта завичај и наставља школовање у гимназији у Беранима, а затим студира књижевност на Филозофском факултету у Београду. Песме пише од своје четрнаесте године, а као студент је писао песме револуционарног духа, тада омиљене међу омладином. Међутим, власти су с подозрењем гледале на ту делатност младог песника револуционара па је био неколико пута хапшен и затваран што није сломило његову веру у идеје социјализма и комунизма за које се борио стихом и оружјем од првог дана револуције.
Самоћа је лајтмотив Костићеве поезије, а његова лирика самоће је плава, и плавило има различито порекло и вишеструко значење. Тумачећи то песник каже: покушавам да домамим ту неизвјесну поетску птицу која однекуд за мене треба да буде плава, сребрна, мјесечинаста. Плавило означава песникову осећајност али је и инкарнација његовог патриотизма. Костић је сликар плавог, Медитерана и балканских простора. Песмом је сликао родну Пећку Бистрицу, Плавско језеро и Лим, Дунав младости, лепотицу Сочу, Сену, дивљу Арагву. Сликарски обдарен један је од највећих пејзажиста у југословенској поезији. Као новинар је доста путовао својом земљом, али је видео и свет (Француска, СССР, Румунија, Бугарска, Грузија) и то је распаљивало његову песничку искру. Објављивао је и запажене путописе и репортаже.
Хватајући се у коштац са самоћом, као видом човековог отуђења, Душан Костић пева и песмом гради мостове на којим се људи сусрећу, јер мостови су како песник каже пољубац који спаја обале. Сводећи свој песнички и животни биланс, пита се зашто је тако много мењао небеса и крстарио друмовима балканским, а сам одговарајући да је он тужни путник љубав тражио, а то је јасно из свих његових песама које сведоче да је љубав нашао у поезији, и та љубав превладава самоћу, осмишљава чин живљења и певања, што је за Костића потпуно исто. Он је лиричар који је живео у једном не много лирском времену, које карактерише превирање између љубави и мржње, и сва његова поезија је између та два пола – отпор мржњи и чежња за љубављу, а својим песничким делом је утиснуо лирски печат времену у којем је живео.
За свој књижевни рад је добио много награда, међу којима су: награда Удружења књижевника Србије за дечју поему Градић Јеленград и за збирку песама Зов лишћа, Змајева награда (1979) за дело Постојбина маслине, Горанов вијенац (1981). Добитник је и Октобарске награде града Херцег Новог. Објавио је збирке песама: Пјесме, Земљи вољеној, Поема о граду и љубави, Прољеће над ровом, Говор земље, Тиха жетва, Мреже, Морија, Пјесме неспокоја, Лирика југа, Архилепаг и друге. Романи: Глува пећина, Сутјеска, Модро благо, Гора Коштанова су га уврстили међу најзначајније писце ове врсте литературе код нас.
Умро је 19. октобра 1997. у Мељинама код Херцег Новог. Песничку заоставштину му је уредио књижевник Велизар Бошковић и објединио је у збирци Како ће се ово звати.
