Душан Костић рођен је 23. јануара 1917. године у Пећи. Био је песник и
романописац, a својим делом је летописац своје земље и веома значајан хроничар
времена у којем је живео. Заузима значајно место у нашој књижевности за децу и
омладину. После завршене основне школе напушта завичај и наставља школовање у
гимназији у Беранима, а затим студира књижевност на Филозофском факултету у
Београду. Песме пише од своје четрнаесте године, а као студент је писао песме
револуционарног духа, тада омиљене међу омладином. Међутим, власти су с
подозрењем гледале на ту делатност младог песника револуционара па је био
неколико пута хапшен и затваран што није сломило његову веру у идеје
социјализма и комунизма за које се борио стихом и оружјем од првог дана
револуције.
Самоћа је лајтмотив Костићеве поезије, а његова лирика самоће је плава, и
плавило има различито порекло и вишеструко значење. Тумачећи то песник каже:
покушавам да домамим ту неизвјесну поетску птицу која однекуд за мене треба да
буде плава, сребрна, мјесечинаста. Плавило означава песникову
осећајност али је и инкарнација његовог патриотизма. Костић је сликар плавог,
Медитерана и балканских простора. Песмом је сликао родну Пећку Бистрицу,
Плавско језеро и Лим, Дунав младости, лепотицу Сочу, Сену, дивљу Арагву.
Сликарски обдарен један је од највећих пејзажиста у југословенској поезији. Као
новинар је доста путовао својом земљом, али је видео и свет (Француска, СССР,
Румунија, Бугарска, Грузија) и то је распаљивало његову песничку искру.
Објављивао је и запажене путописе и репортаже.
Хватајући се у коштац са самоћом, као видом човековог отуђења, Душан
Костић пева и песмом гради мостове на којим се људи сусрећу, јер мостови су
како песник каже пољубац који спаја обале. Сводећи свој песнички и
животни биланс, пита се зашто је тако много мењао небеса и крстарио друмовима
балканским, а сам одговарајући да је он тужни
путник љубав тражио, а то је јасно из свих његових песама које сведоче да
је љубав нашао у поезији, и та љубав превладава самоћу, осмишљава чин живљења и
певања, што је за Костића потпуно исто. Он је лиричар који је живео у једном не
много лирском времену, које карактерише превирање између љубави и мржње, и сва
његова поезија је између та два пола – отпор мржњи и чежња за љубављу, а својим
песничким делом је утиснуо лирски печат времену у којем је живео.
За свој књижевни рад је добио много награда, међу којима су: награда
Удружења књижевника Србије за дечју поему Градић Јеленград и за збирку песама Зов лишћа,
Змајева награда (1979) за дело Постојбина маслине, Горанов вијенац
(1981). Добитник је и Октобарске награде града Херцег Новог. Објавио је
збирке песама: Пјесме, Земљи вољеној, Поема о граду и љубави, Прољеће
над ровом, Говор земље, Тиха жетва, Мреже, Морија, Пјесме неспокоја, Лирика
југа, Архилепаг и друге. Романи: Глува пећина, Сутјеска, Модро
благо, Гора Коштанова су
га уврстили међу најзначајније писце ове врсте литературе код нас.
