Притиснут слутњом да не постоји сутра
Заробљен у себи као у боци дух
Дуго не видех ни наговештај јутра
Размичем пукотине давне успомене
На стази блуда тражећи доказ среће
А сретох само неке сабласне сене
Као траг светла догореле свеће
Видех да од тмине има тмина црња
Све муке кад мину има једна нова
Букет белих ружа букет је и трња
Јер бол се огледа у лепоти снова
Из најлепших снова буђења су тешка
Кад поглед дохвати оловне облаке
Тад питам се шта сам – човек или грешка
И куда да пружим уморне кораке