Бежећи од света
Насукали на острво сена.
Кад суво сам ти биље
Са хаљине стресао, а онда
Тканину њену разапео на коље,
Да буде нам шатор,
Да нас не виде ни звезде,
Што би нас једно од другог,
Можда и на трен
Својим сјајем засениле.
Из грла ти је гугутка певала,
А пој ми њен поглед мутио.
Месечина ти открила бисерну пут,
Белином занешен упитах се:
– Шта ће шкољка међу откосима?
Који је талас под моје прсте баци,
Да бисер ми нуди под светлошћу Луне.
Сву ноћ смо се тражили
Међу дивљим маковима,
Опијени мирисом јулских шљива,
Сокове њине жедни смо кушали.
