Стаза се затим вијугну у хлад.
Прођоше шумом. Она рече не.
Кроз сумрак већ се осијав'о град.
И опет траве, па грање, па друм
(неке се сјенке узмутише зле),
однекуд кроз ноћ дојавну се шум –
она рече да, она рече не.
Маглина поче да исплиће кош
од замке слатке слаже нит по нит.
Не, рече она: само мало још,
скренуше потом низ путељак скрит;
још мало само, и још мало, гле:
пред њима ријека сламала се сва,
од водопада трептало је тле –
она рече да, она рече да.