Textual description of firstImageUrl

Душан Костић | ПЈЕСМА ТИХА


Ништа, ништа не видим. Пијан
од љубави сањам језера давна, ријеке,
острва она знана; испијам
жедним оком пожаре оне далеке.

Да сагорим, да отхујим – шта ли?
О крика овог и срца овог да није:
свему би се, свему би се тако радовали
ко оне птице, на грани, птице двије.

Проћи ће воз, кроз жита, подно звијезда,
пронијет хуку, прозора безброј, лица.
Хоћеш ли ми, селицо, махнути из свог гнијезда –
из купеа неког без сијалица?

Познао бих ти смијех, видио очи – иако
мрак је, и ноћ је… Све би засјало тобом!
И дуго, дуго, послије, док мјесец би кровов'ма скак'о
срећу бих дијелио са пустом мојом собом!...

А не знам. Не видим ништа. Да ли
вољен сам, жено, јер ме данима болиш?
Тијесан себи сâм сам и тако тужно мали
у овај час – кад не знам да ли ме лудо волиш!...



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста | Copyright W4ME™-des