И када си близу, али и далеко
Нека ми то буде судње
Све што ми забрани неко.
У греху, грех од греха стрепи,
У уздржању чула ја тражим моћ,
Од укуса слада ум ми ослепи,
Боже, да издржим још ову ноћ!
Ни снови да ми утеху пруже,
Постеља хладна, а тело ми врело,
Моје се мисли са блудом већ друже
И боје у црвено што било је бело.
Зуби заривени у мишицу, кидају
Комад по комад од мога хтења,
Па са кожом и срам ми скидају,
Нема срама, нема ни презрења.
Као Софки ноћас, крв ми нечиста,
Узбуркана до сржи, на степен до врења.
Месечина на прозору као жудња блиста,
У постељу страсне немире ми мами,
Ни сенка на драперју више није иста,
Губи се у овој просјачкој осами.
