У тврди оквир наличја среће
У неко доба чудно и лажно
Где човек Човека не сусреће.
На планету где је Човек слуга
Где нема цвећа већ мртвило боја
Где самом себи сам највећа туга
А највећа радост илузија моја.
Где ђурђевак никад не убија зиму
Бићу вечно у окриљу њеном
У хладноћи – пепелу и диму
Прекривен лепе прошлости сеном.
Ех да могу бар сенке да љубим
Мога давно несталог живота
Да са њима снагу из сна будим
И упловим у море лепота.
Лепоту да вратим - с њом да плачем
За погледом што већ тихо стари
Да се одупрем болу све јачем
Да срце за будућност мари.
Корак да буде на срећно поље
Али како – кад наде гробу хрле
Кад нема пута за радост - за боље
Кад авети ме канџама грле.
А корак иде – знам у празно
У тврди оквир наличја среће
У неко доба чудно и лажно
Где човек Човека не сусреће.
Снага где пада у подножја сива
У море без дна што је брзо носи
Пучином која не зна да плива –
Пада на трње – а већ смо боси.
Из збирке Рам за слике из снова, (1992)
