Прошапће песму даира звук…
Покуца на прозор уснули
И прхну отуд чежње милина.
Залепрша хаљином босонога.
Косе јој дуге додирују бедра.
Врца јој снага белих недара.
Прострели жеравицом свакога.
Носи је игра, даира звек.
Узнета ватром, опече тек.
А сама силна - врели је лед!
Сјаји њом сунце и месечина.
Кафански свирачи, вика и срча,
У руци даире – звечи звечка…
Помахнитале су жудње и страсти!
Хрле, падају пред женском власти!
